Friday, December 30, 2005

Highs and lows of 2005

Inspirisan tekstom drugarice Dušice, ništa drugo nisam mogao nego i sam da napišem neke svoje utiske o protekloj godini. All in all, godina je prošla jako dobro. Uglavnom su se dešavale lepe stvari, skoro svaki aspekt mog života se poboljšao. Novi zadaci ispunjeni, novi ljudi upoznati, novi ciljevi dostignuti. Pa, da počnemo...

Januar
Recimo da sam Novu Godinu proslavio praktično jureći sa jednog mesta na drugo. Sa trga u Beogradu, do Pančeva, pa obiđi jednog, drugog, trećeg, četvrtog, petog da bismo se na kraju skrasili kod Bokija i Saške. Reprizu nisam želeo da proslavljam. Srpska NG se slavila na karaokama u Bell-u, a koji dan posle naravno tradicionalno (nažalost) kompanijska žurka u Caffe-u B u Omoljici. Zatim slave kod babe i dede na Kotežu, porodično okupljanje. Podrazumeva se i Biljin rođendan, gde su bile i karaoke. Poklonio joj zlatne minđuše :) I naravno, učenje - mnogo učenja za februar.


Februar
Dva položena ispita, nakon čega je krenula kompletna gungula – predzadnji semestar koji sam slušao samo sa dvojicom kolega. I to dva predmeta – Autobaze i Bezbednost 1. I dalje na 4 sati rada dnevno na poslu, što me je izluđivalo. Počeo intenzivnije da radim sa Perom. Nastavilo se polagano snimanje filma PIST, ovog meseca kod Debe u stanu i na tavanu Crvenog Krsta. Bilja i ja se ugojili svako po 4-7 kila preko zime i ja sam doneo odluku da u što skorije vreme smršam sa tih 88 na 80. Proslavio godišnjicu sa Biki u Borneu.


Mart
Marta se nešto slabo sećam, kada sada malo bolje razmislim. Znam da sam bio na sajmu automobila krajem meseca, da sam se i smorio jer sam shvatio da ću teško početi da zarađujem pare za nova kola. Na Ladinom štandu se i nisam nešto dugo zadržao. Počelo polako da se oseća da hardware deo firme počinje da propada. A software da jača i to poprilično. Ugradio plinski uređaj u kola, da kažemo na Kumovo nagovaranje. Sada presrećan što sam to uradio.


April
Proslavio svoj rođendan sa društvom, Biki, Kum, Sale, Jeca, Višnja, Miki, Nemanja, Ljubica, Emica. Dobio od Kuma gomilu poklona koje i dan – danas čuvam. Proveo se super. Konstantno išao na fakultet i među prvima predao rad iz Autobaza. Počelo jače snimanje oko filma PIST, odrađeno minimum 4-5 snimanja. Češća druženja sa ljudima iz 15 MP, naporni dani.


Maj
Položio jedan ispit – saobraćajno projektovanje. Jedan od retkih ispita koje sam zaista zavoleo. Nažalost, nisam ga nešto previše pratio, kao recimo REST, ali Bože moj... Završila se predavanja i vežbe iz Autobaza i Bezbednosti 1. Napokon. Onda su počela silna učenja za sledeći rok. Pored posla sam slabo imao vremena za učenje ali nekako stizao.


Jun
Pao je i OTDT. Toliko strah od ispita, a u stvari moglo bi se reći „tresla se gora, rodio se miš“. Procvetao zbog položenog ispita. Odahnuo što mogu da radim na poslu kako treba i kako valja, bez obaveza na fakultetu. Davao sve od sebe u nadi da ću moći da radim 6 sati a kasnije i 8 sati na poslu. Odrađeno pakleno snimanje na Vršačkoj kuli. I pored svih teškoća, super se proveli.



Jul
Napokon počeo da radim 6 sati dnevno. Kažem napokon, jer sam prethodnih godina radio po 4 sata ponajviše zbog fakulteta. Već je počelo da se isplaćuje, pare su počele da se gomilaju ili za kola ili za učešće za stan jednog dana. Osetio poboljšanje situacije u software delu firme, pričalo se da postoji mogućnost da opet palim za UK. Krajem meseca održana premijera filma PIST. Ludo, ludo, ludo smo se proveli. Upoznao deo Makijevog društva i tadašnju njegovu bolju polovinu Dušicu. Bili krajem meseca kod Bosketa u Pesku na super-mega-ultra-giga roštilju sa kolegama iz firme.


Avgust
Početkom meseca po drugi put posetio Veliku Britaniju. Ovoga puta u Portsmouth, da bih posle šest dana bio samo jedan dan u Londonu, dan pre vraćanja nazad u rodnu grudu. Upoznao kolege iz Abacusa, od kojih se za jednog kasnije ispostavilo da je zaista kreten. Od puta uštedeo par stotina jedinica Evropske Junije, gladujući i hraneći se samo sendvičima, čipsom i đusem. Leteo avionom ponovo, još jedno lepo sećanje. Pri povratku počelo spremanje za Bokijevu svadbu. Sredinom meseca letovao sa društvom na Zlatiboru. 7 dana u Hotelu Lovac, sa Biljom, Kumom, Saletom i Jecom. Solidan provod, neke stvari nisu ispale kao što sam očekivao, ali su se izgladile po povratku. Lepo je bilo što smo se grupno odmorili na čistom vazduhu. Kupio Xwave 5.1 sistem i Xwave DVD/DivX player.


Septembar
Brat mi se oženio 11. Kao dever morao sam da imam reprezetnativno motorno vozilo, pa sam sredio presvlake u kolima. Svadba bila fenomenalna, mnoštvo rođaka. Bilja izgledala prelepo na svadbi, to nikada neću zaboraviti. Položio Integralni početkom meseca, još jedna gora, još jedan miš. Na prepisivanje, šta ja tu mogu. Retki su takvi ispiti. Počelo snimanje na drugom filmu, Bad Day / Loš Dan. Kupio i Canon Pixma 4000 štampač u Metrou. Bilja počela da ide na časove za frizera i da uči u salonu MM u Karađorđevoj ulici. Bio sam joj prva mušterija :) Otvorio ovaj blog koji sada čitate.


Oktobar
Intenzivnije počeo da se družim sa ljudima iz 15 MP. Što zbog snimanja filma, što ovako. I sa Beatom, sa Makijem, Peđom, ali i sa Dušicom, tada već Makijevom bivšom devojkom. Bilji se to nažalost nije dopalo, šta ja tu mogu. Neću je prevariti, sigurno ne. Nisam ni lud ni glup. Položio i Bezbednost 1, sa omiljenom studentskom ocenom – 6. Sa Saletom i Jecom nekako počeli ređe da se viđamo i da se družimo. Osetio se jaz koji osećaj nije mogao tako lako da se popuni. Počela predavanja iz (zaostalo neodslušanog predmeta) Bezbednost 2. Slabo išao. Nažalost, 8 sati posla nije bilo, ostao na 6 i dalje :(


Novembar
Kupio Microsoft tastaturu za kompjuter. Počela ozbiljno da me iritira wireless IR tastatura, gutala slova. Klasična rulez. Vreme sve lošije i lošije, krajem meseca počele jače kiše. Auto me zezao poprilično sa kočnicama. Menjao sam oba kočiona creva tokom prethodnog meseca a krajem novembra i glavni kočioni cilindar. Tada sam osetio da zaista treba da menjam kola. Počeo da planiram ozbiljno svoj život, narednu i 2007 godinu, diplomu, vojsku, kućenje... Posao u nekim momentima, zbog glupavih projekata počeo da me iritira.


Decembar
Kumova najluđa rođendanska žurka u Crvenom Krstu. Kao nikada do sada lud provod. Početkom meseca održana premijera novog filma. U istoj sali stalo skoro jedan i po puta ljudi koliko može da stane. Super se proveli i na žurci. Biki se malo napila :) Pripremali kampanju iz Bezbednosti 2 i prvi prikazali naš materijal. Moje mišljenje – najbolja kampanja do sada koju je iko uradio. Videćemo rezultate u Januaru. Organizovana žurka u Crvenom Krstu pod utiscima Kumove rođendanske žurke. Auto me još malčice zezao krajem meseca, ništa strašno.


Eto toliko. Čisto da se setim naredne godine, šta sam sve 2005 radio. A i krajem 2006. ćemo napraviti review bitnih stvari koje su se te godine desile. A svima vama, naravno - sretna nova godina. I puno lepih stvari da vam se desi i lepe želje da vam se ostvare.

Friday, December 23, 2005

Ima nade

Evo jedinstvene prilike da opovrgnem prethodni post. I to idealne. Sinoćni osećaj koji sam imao jedno desetak minuta, koliko je trajala vožnja od Bilje do mene kući, uz usputnu stanicu radi kupovine šampinjona me je naterao da istog momenta pomislim šta sam ja to prethodnih dana napisao.

Ipak ima Nove Godine. Zašto? Prvo - sa društvom ću slaviti istu, na privatnoj žurci, gde će biti kućna atmosfera, normalni ljudi, gde ću moći da budem svoj, da kažem šta god hoću, gde me neće gledati kao autosajdera. Drugo - počeo sam da stičem utisak da se praznik oseti u vazduhu. Vratilo mi se ono dečačko osamdeset i sedmo čulo za takve praznike. Treće - sinoćni osećaj...

Krenem po Biki u salon, a sneg počeo lagano da pada. Sasvim lagano... Pa, nije mi potrebna kapa, šta će mi? Kada smo krenuli do kola iz salona, počelo da pada još jače. A na radio Idei lagana muzika, sasvim lagana... američki hitovi iz 50-ih, Frank Sinatra, Luis Armstrong... A kada smo krenuli od nje ka mojoj kući... tako je divno padao. Oči su se caklile, toplota oko srca, prizor iz kola, kada miliš pri brzini od 30 na sat, velike bele pahulje samo lete ka tebi, a muzika tiho svira na radiu... I sve je nekako mirno i tiho, sve je usporeno, vreme kao da staje samo da bih shvatio da ima Nove Godine... da postoji taj divan osećaj i da sam jarko želeo da mi se vrati.

A u kolima toplo, kao da smo pored kamina koji jako retko viđam i prkosimo minusu iza staklene zavese metalne grdosije. I desetominutna vožnja sa tim zaustavljanjem radi kupovine je to učinila...

Biće Nove Godine. Možda na klinački način, možda i na način kako se sada osećam... ali biću sa ljudima koje znam, volim, cenim. Biće Nove Godine, siguran sam...

Friday, December 16, 2005

Nema više Nove Godine

Neću da zvučim patetično, iako je i sama tema o kojoj pišem u ovo vreme baš takva. Najverovatnije ću na kraju zvučati baš tako - patetično, mada će mi se moći prikačiti još koji pridevi i nadevi pa ćete me prozivati svakojakim imenima, ali šta je - tu je.

Dakle narode - nema više Nove Godine. Da, baš tako kao što piše u naslovu. Nema više stare dobre proslave onakve kakve smo mogli imati dok smo bili u ludom adolescentskom dobu. A i nije samo problem u nama, naprotiv. Ranije smo imali drugačije zahteve, a sada ne tražimo previše, već smo dosta skromniji. Ranije smo tražili žurke, devojke, piće, hranu, slatkiše... dobru muziku, tv program... sada, kako sve više i više odrastam (a toga ponekada uopšte nisam svestan, stalno osećam da sam zaglavio u periodu između 20. i 22. godini), tako osećam da sam što se nekih stvari tiče sve skromniji, a kod drugih sve zahtevniji. Izlasci, druženja, proslave pa sada i Nova Godina - ovo spada u onu prvu kategoriju, skromniju kategoriju.

Provode sada tražim na mnogo tišim i umerenijim mestima, gde nije prevelika gužva, gde dim nije tolikog intenziteta, gde se osećam skoro kao kod kuće. Žurke gotovo da i ne posećujem, zadovoljan sam kada se sa devojkom i prijateljima nađemo kod nekoga kući, kada možemo proćaskati, razglabati dnevne teme, savetovati se oko problema i rešavati ih. Proslave više nisu skupljanja radi opijanja, muvanja sa devojkama niti ona sećanja zbog kojih vas zaboli glava jer se setite da ste baš tamo bacili vaših rekordnih 15 pegli. A Nova Godina...? To je ono najtužnije i najnesrećnije vreme u toku godine, poslednjih 2-3 godine mog života.

Ne sećam se kada sam se poslednji put dobro proveo za Novu Godinu. Ne zato što neću, što sam nesposoban da nađem društvo, već samo zato što ono malo što tražim - ne mogu da dobijem. A šta tražiš, jel'te? Samo malo mira, dobrog društva, ne prevelike gungule (iako je to ponekada neizbežno), nešto slično izlasku u grad. Izuzetno mi je glupo ostati kod kuće sam sa osobom koju voliš, zato što nekako u tu kombinaciju upadaji ili moji ili njeni roditelji, jel'te. Otići negde? Takva mirna ponuda u gradu ne postoji. "Dancing girls!", "Neograničeno piće i hrana!", "DJ Zmija, DJ Gmizavac i DJ Neka-hladnokrvna-životinja-iz-doba-Krede!" - ne hvala. A otići u restoran...? Dočekaće te kravate, dočekaće te ljudi koji će zbog tvog izgleda i ponašanja pomisliti "Šta će oni ovde?!". Sa društvom? Nažalost, oni ove godine izgleda takođe pojma nemaju šta će, a neki od njih kao za baksuz rade 31. decembra. Nekako sada kao da ni ne želim da proslavljam NG.

Ranije kao dete, to je bilo vreme pravog, iskrenog slavlja, čekanja poklona (primanja i davanja poklona, da ne bude zabune), a ovo poslednje je ono što najviše voliš i iščekuješ kao dete. Poklone za Novu Godinu i dalje volim i ponekada dragoj osobi volim da poklonim ono što mi zapadne za oko, ali taj osećaj koji imaš kao dete, to ushićenje - nestalo je.

Dobro, po strani dečje radosti oko Nove Godine. Odrasta se, pa se prohtevi menjaju. Najveći problem poslednjih godina jeste što moju želju za mirnom proslavom ne može niko da ispuni. Poneko može i da shvati, kao moja devojka na primer. Ali, teško da je to ispunjivo. Mada, ima još pola meseca do 1. Januara. Ne, ne, ne do Nove Godine, već do 1. Januara. Kao što rekoh - nema više Nove Godine.

Friday, December 02, 2005

Yesterday

Jučerašnji dan protekao je mnogo brzo. Nisam ga ni osetio, omirisao, doživeo, a već je došao drugi. Sunčaniji, vedriji, ali sa mnogo više nerviranja i rasprave, na poslu naravno. Juče. Dogodilo se ovako...

  1. Probudio sam se jedva izjutra, proklinjući što nema sunca i što je to jedan od perioda gde nema belog pokrivača na ulicama a ni žute zvezde koja nikako da obasja moje lice.
  2. Na poslu smišljao nove logotipe za firmu u kojoj radim, kao i logotip proizvoda iste firme. Prezadovoljan rezultatom, presrećan inspiracijom, iznerviran što sam morao brzo da završim...
  3. ...krenem na fakultet. Čekali asistente punih pola sata. Držali nas u učionici i ispričali jednu vrlo zanimljivu priču, svidela mi se jako. Pitali ih za semestarski rad iz kampanje koju radimo, odbrusili nam fino i kratko.
  4. Vratio se kući mrtav umoran, željan ručka, tople hrane i sostvenog kreveta. Uželeo se odmora i malo više snage nego što sam imao u tom trenutku. Posle ručka odspavao jedno čuku vremena...
  5. Gubio malo vremena sređujući sajt 15MP i igrajući NFS Most Wanted (kojom sam zaražen u poslednje vreme), pre nego što sam otišao do Biki u salon.
  6. Odvezao je kući i otišao direktno u bioskopsku salu gde će se održati premijera novog filma. Sa društvom sam pokušao da Vanish-em operem platno koje je izgleda neko dobrano zapišao i ostavio lični trag.
  7. Snimili scenu za "molimo vas da isključite vaše mobilne telefone". Prejeo se Chipsy-a i Smokija, probudio se ujutru sa grloboljom od ogromne količine soli i lizanja sopstvenuh prstiju koji su ranije bili u Vanish-u.
  8. Mrtav umoran u 23:45 došao kući, skljokao se u krevet i zaspao...

Danas je premijera novog filma. Toliko sam umoran da ne mogu da opišem. Grlo me i dalje boli, ali izdržaću do večeras valjda... Trebam se i oko kokica pozabaviti... Već jedva čekam da prođe cela gungula... Ali vredi čekati premijeru.

Wednesday, November 30, 2005

Konstantan izvor frustracija

Nekima bi taj izvor mogao da bude fakultet, drugima veza u kojoj su trenutno, nekima porodica, stanje u kući, ali meni je konstantan i najveći izvor frustracija posao. Ne toliko zbog toga šta radim, niti kako radim, još manje sa kim i za koga radim, već odnos prema mojoj malenoj grupici ljudi koju svi zovu "oni dizajneri". Grupici... to je malo preterano, ipak smo u toj grupici samo jedan moj kolega i ja, pa bi se više mogli samoproklamovano i realno nazvati "par dizajnera".

Zašto izvor frustracija? Dobro, kada malo bolje razmislim, nije samo izvor frustracija. Posao je takav da je solidno plaćen, pa pored nekih zaista finih dana na poslu (projekat lepo napreduje, uradio sam nešto zaista uspešno i brzo, bez problema, lepa atmosfera, svi su divno raspoloženi) i naravno dana isplate zarade; mora da bude i dana kada osećam da mi se svemoćni Bog posrao po sred lica.

Svojevremeno je firma imala tri sektora: programerski, dizajnerski i animatorski. Poslednji se posle dve godine polako raspadao, konačno rasformirao (neki otišli u marketing sekciju original firme), da bi to u poslednje vreme počelo i dizajnerskom timu da se dešava. Bilo nas je trojica (četvorica čak u jednom momentu), a evo od skoro jedan kolega promenio veru (iz dizajnerske u programersku) a ostala samo nas dvojica. A nas dvojica ponekada imamo posla. Nemamo stalno, što je razlog zašto se naš tim smanjuje umesto da raste i da napreduje. Napredujemo mi pojedinačno, to je evidentno, uči se dosta doga, ali da konstantno imamo posla - to bi bio pravi pokazatelj stvarnog napretka i uspona "onih dizajnera". Pa čemu frustracija? I zašto baš sada, zašto baš danas (nikako da nađem temu da pišem, a hteo sam - već dva dana)?

Ah, da... pa mi imamo kolege dizajnere u UK. Vrle kolege, vrle dizajnere. Školovane. Pravi Engleščići. I zbog njih nemamo u poslednje vreme posla. Jednostavno - nemamo. Juče se otvorila prilika da na jednom projektu između naše firme i te firme sa "kolegama" dizajnerima, mi uzmemo primat i da damo naš doprinos i odradimo jedan projekat sami. .NET projekat. Onakvu vrstu projekta (kakav smo baš skoro imali) u kojem su meni (u tom projektu bio sam developer, ne dizajner) i mojim kolegama programerima ti isti dizajneri zagorčali život. Jer ne znaju .NET, ne znaju šta može a šta ne, jer ASP i ASP.NET nisu iste stvari nimalo, jednostavno - ne znaju!!! Ja juče napomenem da bi bilo dobro da mi odradimo dizajn. Ili makar da radimo koding stranica, i dobijem slaganje od ostatka tima. I od šefa. I jutros imam šta da čujem...

Nećemo mi raditi dizajn. A samim tim ni koding, mogu da pretpostavljam samo. "Oni" će slati predloge i dizajn i tražiti programersko mišljenje "šta od toga može, a šta ne može". I elegantno nas zaobišli. Obojicu. "Nas dizajnere". Kao da ne postojimo i kao da nemamo svrhu u ovoj firmi, kao da će nas lepo škartirati.

E, pa po prvi put ozbiljno razmišljam da dam otkaz.

Friday, November 18, 2005

Eh te studije...

Često razmišljam o tome kada ću, kako i na koji način završiti svoje famozne studije. Taj fakultet koji se po mom mišljenju baš otegao, razvukao kao gumica za teglu i teži da izdrži jedno 7 do 8 godina aktivnog tegljenja...

Ima ipak i nešto dobro u svemu ovome. Davne (predratne) 1998 godine upisao sam Saobraćajni fakultet i kao većina brucoša imao koliko-toliko svetlu viziju o svom studiranju i neki rekordan rok za koji bi se one mogle završiti. Naravno, odmah posle '98. došla je poznata '99. godina gde se nisam baš dobro snašao. Naredne godine, pa sve do dana današnjeg ja radim i studiram istovremeno. Nimalo nije lako... Naročito sada...

Baš sada, kada je ostalo malecno parče fakultetskog kolača a moj stomak je prepunjen i muka mi je svega toga. Baš i sada kada treba da pohađam (poslednje) vežbe iz Bezbednosti i kada četvrtkom moram oko 12-13h budem na Voždovcu. Mrsko mi je više. Imam osećaj da sam postao tako trom i tako odbojan prema fakultetu i svemu što on predstavlja.

Daj Bože da izdržim do kraja. Negde se mora ispustiti pritisak koji je polako jačao i koji me je činio nervoznim. Jednostavno želim što pre ovu priču da ispričam i da dobijem tu (prokletu) diplomu kako bih se okrenuo drugim stvarima... Obavezama tj. Čekaju me još 2.5 ispita i gotovo. Još samo to malo, malo i gotovo. I neće me videti više profesori sa SF-a... :/

Tuesday, November 15, 2005

Friends and enemies

Vrlo često razmišljam o svojim prijateljima ali zaista retko kada o neprijateljima. Možda ih je bolje nazvati - ljudima koje ne volim, organski ne podnosim ili "ne mogu da smislim ni trunkom svoje psihe, jerbo moj vrli mozak neće ni na koji način da ih percipira". Ali, nedavno jedna stvar, bolje reći događaj me je jednostavno odveo u tom smeru. Da počnemo od prijatelja, koji istinu za volju nema previše.

Friends

Goran Ilić - Naravno, na prvom mestu si druže. Ne možeš biti ni na jednom drugom, jer od tebe boljeg nema. Najbolji prijatelj kojeg znam od obdaništa, sa kojim ću se (Bože zdravlja) jednoga dana i okumiti. Citiraću samog sebe, i to jedan vrlo smešan citat "Ti si mi Kume najbolja devojka do sada - provodimo dugo vremena zajedno, viđamo se često, razumemo, izlazimo u grad, sve je savršeno. Jedino ne znam kakav bi nam bio... seks..." :) Šalu na stranu, zaista - ovo je osoba koja je uvek tu kada treba, ima pravu reč kada treba, sve u svemu - pravi savršeni prijatelj. Uvek savet, uvek diže raspoloženje.

Biljana Radojčić - Za koju godinu Ratković, hehe :) Zaista, ponekada osetim da je moja devojka jedan veliki prijatelj i da me (u 99% slučajeva) uvek razume. Nije potrebno previše objašnjavanja i nije potrebno mnogo razglabati, shvata me kao i ja nju. To je naravno, osnov jako dobre i normalne veze. A i kada se ne razumemo, to možemo normalno razgovorom rešiti. Volim je najviše na svetu i jako sam srećan što mi je i prijatelj, pored toga što mi je i devojka. Maza je, voli me najviše na svetu.

Aleksandar Pomar - Prijatelj a ujedno i kršteni kum. Čovek koji mi je nebrojeno puta pomogao oko kola, šta god da mi je zatrebalo. Osim toga, izuzetno je iskren i uvek spreman da pomogne šta god da vas interesuje. Ne pamtim da sam skoro nešto radio na kolima a da njega nisam konsultovao ili se kasnije pohvalio da sam to uradio :) Osim toga, njegova žena se fenomenalno slaže sa Biljanom i jako su dobre prijateljice što me jako raduje.

Nemanja Radović i Ljubica Pavlica - Da nema njih dvoje, verujem da do sada ne bih upisao ni četvrtu godinu fakulteta, a kamoli da mi fali svega 2 i kusur ispita do kraja. Vrlo iskrene i zaista prirodne osobe, sa kojima se zbog velikih obaveza ne viđam toliko često (evo baš večeras idem kod Nemanje na slavu, gde će biti i Ljubica) pošto su iz Beograda, ali su vredni svega - i vremena, pomena a ponajviše druženja. Za vas drugari uvek, ali uvek mogu naći vremena!

Viktor Teofanov - Mogao bih reći da je ovo drugar sa kojim se ne viđam toliko često, ali kada se vidimo - to mi izuzetno prija. U obavezama je preko glave (fakultet, posao, treninzi, pa još i sam živi u stanu koji naravno treba održavati), a i ja sam vrlo često, pa se stoga ni ne viđamo. Viktor mi je drugar od osnovne škole. Bili smo anonimusi u ono vreme, na koje nisu ljudi često obraćali pažnju (naravno, uvek su postojale "face" u školama u koje se mi naravno nismo ubrajali), ali nam to nije bilo važno. Uvek smo se na nama svojstven način zabavljali i družili.

Enemies

Ne, ovde nema arhineprijatelja koje mrzim otkad znam za sebe, sreća moja. Da ima, verovatno bi mi život bio mnogo komplikovaniji nego što jeste. To su samo ljudi, kao što rekoh, na koje ne obraćam pažnju. A kada se pojave - izazovu moju srdžbu i bes. Pa nazovimo ih "enemies", recimo.

Biljana Golubović - Ex best friend. Neverovatno kako neko može da postane osoba koju najviše mrzim i ne mogu da smislim, a bila mi je pored Kuma najbolji drug. Drugarica tj. Nikada mi niko u životu nije tako zabio nož leđa kako je ona to uradila i kako je to suptilno učinila očekujući lak oproštaj i smešak sa moje strane. E, pa ne može. Nikada više. Erase, empty recycle bin i - doviđenja, have a nice life. Toliko o tome. Više ni ne razmišljam o njoj. Osim ako je vidim u gradu, kada na mene ne ostavi nikakav utisak. To je napredak, siguran sam :)

Nenad Orlić - Brateeee... To je čovek koji je od prvog momenta na mene ostavio tako ljigav utisak da me je za vjek vjekova odbio od sebe. Da ne pričamo o tome da mi se zamerio kada je ukrao i registrovao naziv "festivala" koji sam ja smislio, u organizaciji njegove "firme". Recimo da bih posle par mojih i njegovih reinkarnacija (iako ne verujem u to) možda i bio mentalno sposoban da podnosim njegovo prisustvo. Naravno, u slučaju da sam ja predator a on lower life form koji je par stepenica niže u lancu ishrane.

Sreća, nema puno neprijatelja. Tj. nema ljudi koje baš mnogo ne podnosim, to je svega broj od 2 (dve) osobe. A prijatelja i drugova imam na pretek. Hehe, to dovoljno govori o osobi zar ne? A vi koji ne znate ove osobe... Pa dobro, siguran sam da imate ekvivalente mojih friends and enemies u svom životu. Kao i da imate mnogo više prvih nego drugih :)

Thursday, October 27, 2005

Fušeraj

Pre četiri dana bio sam svedok veeelikog popuštanja papučice kočnice na mom automobilu. Osetio da propada, da auto uopšte ne koči kako valja pa sam otvorio haubu i video da kočionog ulja jedva da ima. Totalno ispod minimuma. Dopunim ja, kada juče ima šta da vidim - nivo je opet opao. Zaključak: negde piški. Primetim da mi je kod prednjeg levog točka zamašćeno ogibljenje pa sam pretpostavio da je kočiono crevo popustilo. I bio sam u pravu.

Juče odem do majstora Dizije da pogleda u čemu je problem, verovatno ne gine menjanje jednog - kad ono ni drugo nije ništa bolje. Znači oba promeniti, jel'?

Ovo me nimalo ne bi čudilo kada ne bih znao da sam kočiona creva menjao pre skoro tri meseca. Oba prednja i prednje kočione pločice (koje su počele da prave risove na disku, još jedan loš znak). Pre puta na Zlatibor i letovanja sredio sam kočnice kompletno, jer ne volim da Vrag odnese šalu kada su takva putovanja i vožnja uopšte u pitanju. Ne mogu da verujem da nisu izdržala creva ni dva meseca. Zaista! Pa da li je to toliko loš kvalitet, da ne traje duže. Pobesneo sam juče tražeći nove, pošto sam shvatio da novih nema! Pardon, ima ih koliko god hoćete, ali samo te famozne firme Fenox, čiji su proizvodi "junački izdržali" čak dva i po meseca. E, pa više ih neću kupovati. Našao sam jedan od druge firme, danas ću drugi da kupim i menjaj ih Dizija.

Čak sam se toliko iznervirao da sam dotičnoj firmi poslao i mail, pa sam dobio i očekivani odgovor.

Dear Goran Ratkovic, Thanks a lot for your information and your concerns. As a Chief of Foreign Purchasing, I'd like to get more details of the defective products you've bought.
Please be kind to give the identification data on the brake hose:
  • marking (which color), how many stripes, which letters and whatnumbers are printed on the rubber hose pipe
  • marking on the fittings
  • if possible please send the digital photos
You know the problem is that there're many companies trying to make fakes to Fenox products especially in China, so we want to be sure that the defective prodcuts you're blaming us for, are our products. In fact the quality of our products are thoroughly checked within production and periodically checked for durability, and we're sure the quality of our hoses is O.K.

Looking forward to getting your immediate reply.
Thanks in advance!
E, pa super. Brigo moja pređi na drugoga - u ovom slučaju na pirata. U svakom slučaju moja Lada neće videti više nijedan Fenox-ov proizvod, koliko god oni bili dobri. Baš iz tog razloga da ne bih dobio pravi fušeraj, kakav se samo inače kod nas i može videti u dobro opremljenim prodavnicama auto delova.

Tuesday, October 25, 2005

Po 5 omiljenih

Prethodno pisanije me je poguralo da razmislim o 5 omiljenih pesama iz po neke kategorije. Ima više kategorija, naravno, a Precious se ugurao u jednu. Inače ne bi bilo ove teme, jel'? Dakle da počnem...

5 pesama koje volim da slušam kada sam srećan
1. Sting - Englishman In New York
2. Cranberries - Imagination
3. Will Smith - Summertime
4. REM - Man On The Moon
5. Underworld - Two Months Off

5 pesama... kada sam tužan
1. A New Funky Generation - Messenger
2. Vlado Georgiev - Žena Bez Imena
3. George Michael - Careless Whisper
4. Jean Michel Jarre - Oxygene (ceo album)
5. Urge Overkill - Girl, You'll Be a Woman Soon

5 pesama koje uvek imaju (ili mogu imati) neko značenje za omiljenu osobu
1. Cutting Crew - Died in Your Arms Tonight
2. George Michael - Fast Love
3. Levitation - More Than Ever People
4. Robbie Williams and Nicole Kidman - Something Stupid
5. Depeche Mode - Precious (novopridošli listi)

5 pesama koje sam obožao kao klinja
1. Bonnie Tyler - Holding out for a Hero
2. Stevie Wonder - I Just Called to Say I Love You
3. U96 - Das Boot
4. Technotronic - Pump Up The Jam
5. Michael Jackson - Billie Jean

5 pesama iz mojih srednjoškolskih dana
1. Reanimator - Bigger and Bolder
2. Scooter - Coldwater Canyon
3. Technohead - I Want to Be a Hippie
4. Dune - Hardcore Vibes
5. Kingdom - Undercover Anarchist

5 omiljenih techno pesama
1. Chicane featuring Bryan Adams - Don't Give Up
2. Robert Miles - Children
3. DJ Tiesto - Adagio for Strings
4. Chicane - Lost You Somewhere
5. Armin Van Buuren - Shivers

5 omiljenih non-techno pesama
1. Pink Floyd - Take It Back
2. A-Ha - Take On Me
3. Europe - The Final Countdown
4. Johann Strauss - The Danube Waltz
5. George Michael - Jesus To a Child

Hajde čik da uspete da nađete sve pesme! Čisto sumnjam... Naročito ove iz srednjškolskih dana. Pa i ja ih imam samo na kaseti ;)

Friday, October 21, 2005

Precious

Depeche Mode - Precious, isečak iz spotaCelo jučerašnje popodne i danas na poslu vrtim ovu pesmu. Depeche Mode, Precious... Ne znam zašto, ne osećam se depresivno, nisam pesimističan, jednostavno - utiče na mene u potpunosti. I slušaću je još par dana konstantno. Dokle god se tekst ne ureže u sivu masu mozga, dokle god ne budem mogao da je ikada izbrišem iz sećanja, dokle god ne zasitim sebe tim osećajem koji imam slušajući je...

Malo me podseća nostalgično na neke trenutke razočaranja u životu, možda je to razlog... Tekst pesme je ovde. Pokušajte, naći ćete se sigurno u njoj...

Thursday, October 20, 2005

The long awaited and much hated computer maintenance: Work version

Oh Bože... Ponekada se zapitam da li sam zaista toliko lenj i toliko neredovan u pitanju održavanja svojih računara, pa čak i sebe kritikujem u vezi toga. Kada mogu sobu da spremim, kola da operem, obrišem, ispoliram, telefon kompletno bakcupujem... pa valjda mogu jednom mesečno da sredim računar kod kuće. Ili pak na poslu, gde je situacija još gora.

Uh... U firmi sam 'poznat' po tome što moj Windows traje i više od godinu dana bez reinstalacije. Ne zato što ga redovno održavam ili što vodim računa o tome da se komp ne zarazi virusima, glupavim i sumnjivim software-om ili pak spyware-om, već zato što imam čelične živce. U stanju sam da trpim izuzetnu sporinu računara iako totalno suprotno, zahtvam da dotična mašina konstantno bude ekstremno brza i prati svaki moj pomeraj prstom po mišu i tastaturi. E, pa ne može se tako kada ne održavaš Gorane, ne može se!

Evo, danas mi je pukao film i morao sam da sredim računar na poslu. Prinuđen od strane moje psihe i savesti. Jeb'ga. Na slici vidite šta se sve radi. Ili šta se sve uradilo pa čeka restart kompjutera :)

  • Automatic updates odradio svoj posao i hoće restart
  • Kaspersky je odradio svoj update pa i on hoće restart (mrtva trka)
  • DiskKeeper defragmetira C drive od 20Gb i Boga mi, ima da se pomuči. Čekaju ga još D i E.
  • Total Commander mrda gomilu fajlova sa D na E i obrnuto - u jednom smeru oko 35Gb a u drugom oko 5Gb.
  • I sve to Kaspersky pomno prati i skenira, ne daj Bože da skenira ceo računar, ne bih u ovom momentu ni pisao članak o tome. Jadni kursor se ne bi ni mrdnuo, užas.

Sličnu situaciju sam imao kod kuće, gde sam zaista kuburio sam prostorom. Na poslu imam 3 drajva od po 25, 40 i 100Gb, tako da sam se razbaškario. A kod kuće? Huh, bedna 3 drajva koja sve ukupno imaju 60Gb. A skeniranje, detaljna defragmentacija i tome slično, tek me čeka. Makar sam backupovao dosta programa i raznih koještarija na 3 DVD-a, pa imam dovoljno prostora za DiskKeeper.

Videćemo. Anyway, nimalo lak posao. O tome kada to budem radio, javiću vam rezultate :)

Tuesday, October 18, 2005

Jesen i zima 2004

Kako Pančevo ume da bude sumoran grad, prepun ljudi na koje retko kada neko obraća pažnju, gde nema gde da se izađe a da nisi primoran da odradiš ritual: sedneš za sto u nekom kafiću (ako te fortuna obasja svojim zrakom sreće i nađeš mesto), naručiš, popiješ, ustaneš, odeš. Nema drugih opcija, jednostavno nema. A i ako ima, grad i njegovi kafići su isuviše mali da na neki hepening, svirku ili zabavu mogu primiti više od stotinu ljudi.

Kada se setim prošlogodišnje zabave na koju je mene i moju Biljanu Kum nagovarao da idemo... I na kojoj smo se silo zabavljali dože vreme koje je jaaako brzo proletelo... Poznati pančevački kafić Bell, koji je u to vreme odigrao značajnu ulogu u mom životu, unevši novo značenje u izrazu 'izlazak u grad', svakog petka i subote pravio je karaoke večeri. Sećam se prvi put kada smo tamo otišli zajedno. Stid, sramota, strah... sve zajedno uhvatilo je i Biljanu, a naročito mene. Znam da mogu lepo da pustim glas kao slavuj, ali pred nekim?!?! Uh, Bože, kakvo je to znojanje bilo, preznojavanje, temperatura oko 40 stepeni Celzijusa, nervoza, par falševa izazvani ovim specifičnim mentalnim stanjem... Ali prva pesma je otpevana prvo veče. Narednih par meseci dana kraj radne nedelje je bio rezervisan za Bell. Silna zabava, već smo se i sa Zokijem momkom koji je sve to organizovao, dobro sprijateljili. Česte numere bile su rezervisane za nas troje. Čak smo i famoznu "Srpsku novu godinu" proslavili tamo. To je bilo naše poslednje veče u Bell-u na karaokama. Sledeći petak silno smo se iznenadili kada smo saznali da Zoki tamo više ne radi. Koliko je para donosio u taj kafić, koliko ljudi, osmeha na njihovim licima, zabave, dobrog raspoloženja. Od te večeri sam u šali rekao da je moj život izgubio smisao...

Ali na neki način i jeste. Makar što se tiče zabave u gradu. Izaći na neko mesto, gde ću se ugušiti od duvanskog dima, gurati sa ljudima koji bi život dali za stolicu u nekom kafiću, gde će me dobrano "opaliti po ušima" da bih popio neko piće (a za Bell nisam žalio para), gde se neću osećati kao "kod kuće"... to me nimalo ne privlači. Sada osećam da je druženje i odlasci do drugara mnogo bolja solucija nego late night drink u nekom od pančevačkih kafića.

Čak smo jedno veče otišli u drugi kafić u kojem su bile karaoke, ali to nije to. To nije taj osećaj, to nije to društvo, to nisu ti ljudi, ta svetla atmosfera naspram mraka, lepo sređen kafić naspram podruma punog dima... lepa zabava naspram nameštenog takmičenja zarad trica i kučina od nagrada. Odustali smo od tog kafića momentalno, iako smo imali isuviše strpljenja to veče. Nadali se čudu...

Šta će se pojaviti ove godine, ove jeseni, zime? Nešto novo ili ćemo opet bazati od kafića do kafića? Loša stvar u tome je što svaki novi kafić koji se otvori bude zaista dobro mesto dok ga ne opsedne gomila fancy ljudi koji upropaste taj osećaj "kao kod kuće" koji retko u kom mestu možeš imati. Sve mi se čini da ću se češće viđati po kućama sa društvom nego što ću izlaziti po kafićima...

Monday, October 17, 2005

Kraj sezone 2005.

Dakle - gotovo je. Završena je ovogodišnja sezona formule 1, sporta za koji živim i čiju svaki trening i trku obavezno moram da gledam. Tako je bilo još od sredine 1993. godine kada sam se prosto zaljubio u ovaj sport, navijavši za tadašnjeg heroja Ayrton Senna-u. Od 1994, tragične Senine smrti, navijao sam za mog idola u vožnji - džentlmena, Damon Hill-a. Od Hill-ovog prelaska 1997. godine u slabašni TWR Arrows, po prvi put sam promenio tim za koji navijam ali sam se brzo vratio korenima, Williams-u, i Juan Pablo Montoyi. Ove sezone, nakon odlaska oba vozača, Montoye i Ralf Schumachera, ostao sam uz ovaj tim - for better and for worse. Ne podnosim ljude koji plove kako vetar duva, koji iz sezone u sezonu navijaju za drugi tim i drugog vozača, koji su trenutno u formi. Ostaću i sledeće sezone uz Williams, iako BMW nažalost odlazi i osniva sopstveni tim.

Sezona nije bila nimalo laka. Bili je tu i uspona i padova i osvojenih podijuma i odustajanja, sudara... Ali BMW Williams F1, tim za koji navijam dao je sve od sebe i osvojio peto mesto u šampionatu. Pored isuviše jakih Renault-a i McLaren Mercedesa, možda slabašnih ali konstantnih Ferrari-a i ojačanih Toyota, nije se moglo bolje. Ustvari možda se i moglo bolje, ali fortuna je ponekada bezrazložno okretala leđa. Ipak, zadovoljan sam. Vozači kao što su Mark Webber, Nick Heifeld (prelazi u BMW) i Antonio Pizzonia su ipak mladi i nedovoljno iskusni za pobede ili pak osvajanje šampionskih titula. Ipak, doći će njihovo vreme. A uveren sam da Williams čak i sa Cosworth-om koji će ga pokretati sledeće godine ima šanse za pobede. Isto kao i ponekada ove godine.

Kraj ove sezone obeležiće i praktičan nestanak legendarnih timova kao što je Sauber, Jordan i legendarni i najstariji Minardi. Izgleda da je trend da veliki proizvođači i kompanije kupuju male timove, koji se polako gase. Jedan Sauber koji je odgajio championship-winning kalibar kakav je Kimi Raikkonen, Jordan koji je izgnezdio oba Schumachera, uzeo u naručje Hilla iz TWR-a, Minardi u kojem je započeo novi šampion Alonso... Tri nova tima. Skeptik sam malo, možda ali nekako mislim da sledeća sezona neće imati onaj šmek kao ova...

Videćemo uostalom. Već jedva čekam mart 2006...

Wednesday, October 05, 2005

Gomila lepih obaveza

Fakultet, posao, posao... Ne, to nije gomila lepih obaveza, to je uglavnom gomila svakodnevnih obaveza koje uglavnom donesu glavobolje i muke prosečnom studentu, zaposlenom - kome god. Doduše, posao samo jednom mesečno donese pravu radost (dan kada se dobija plata - hehe), ali o tome nije ova moja tema. Pretpostavljam da je većina vas bila u situaciji da većinu stvari odlaže zbog toga što ima preče obaveze koje jednostavno ne mogu da čekaju. Fakultet je kod mene prioritetan, i već tri nedelje što zbog faksa, što zbog posla stalno odlažem one lepe obaveze. One koje prijaju. Koje mi ubijaju vreme zarad odmora mozga. Druženja. Izlazaka. Upoznavanja ljudi. Ljubljenja sa devojkom. Sređivanja kola. Čačkanja mečke u određenim sferama gde vam nije mesto, ali vas živo interesuje kakvu biste tu ulogu mogli da imate i kako biste se pokazali.

Kao što rekoh, tri nedelje odlažem te lepe obaveze. I često se nagomilaju, natrontaju da ni posle ovih bitnijih (meni manje milijih) obaveza ne mogu da stignem da ih ispunim. Karting. Jednodnevni odlazak u Kragujevac sa devojkom. Kafenisanje sa društvom po kućama ili u kafiću (po izboru većine). Posvećivanje sopstvenim sajtovima (izuzev ovog, svi su se zapustili). Definitivno sređivanje i reorganizacija sobe. Shopping. Snimanje filma i pomaganje momcima iz 15MP. To je samo jedan deo onih lepih stvari, a ima ih još, ali verujte ne mogu da se setim...

Sutra je poslednji ispit za oktobarski rok. Usmeni deo iz Bezbednosti u saobraćaju 1. Milan Vujanić (koautor novog zakona o bezbednosti saobraćaja) i nekolicina studenata, oči u oči. Pa hajde, da ga pogledam, položim i to i miran sam sa fakultetom, makar što se ispita tiče - do decembra, ili makar januara. Biće dovoljno da ispunim sve svoje ćejfove i da ta gomila lepih obaveza bude konačno obavljena. Drž'te palčeve sutra!

Friday, September 30, 2005

Mission Possible

Ko bi rekao? Uspeo sam da položim prokletinju, yeah! Integralni transport, 'bem li ti sunce! Auh... Toliko nerviranja oko tog glupavog ispita i toliko nervoze, jednostavno mi se ove nedelje dešavalo da me stomak boli od svega toga... sustiglo me je sve oko posla i dva ispita, da sam se neverovatno unervozio poslednjih dana. A nisam verovao da ću dati taj prokleti Integralni.

Doduše - misija je uspela. One down, three to go. I pored pokušaja zloglasnog profesora Zeke (devojačko Zečević) da nas sve preispita usmeno, to mu nije pošlo za rukom. Odustao je, pošto je imao silne obaveze sa svojim omašćenim prstima i tastaturom računara. Divota od čoveka. I posle kažite da burek nije jedna od najbitnijih stvari u životu mladog čoveka. Pa burek može da položi usmeni ispit umesto tebe, ako malo bolj razmislite!

Druga tema, večita - beogradski saobraćaj pri provali oblaka. Svi znamo da se oni ludaci za volanom uvek "povampire" kada se nad belim gradom nadviju oblaci. Ali, da li baš tako mora da bude i kada imam ispit, pa još i posle ispita žurim nazad na posao? Izgleda da je Marfi moj večiti drugar. Nikada me neće napustiti. Prosek od 35 minuta od Tesle u Pančevu do Voždovca u Beogradu se iznenada popeo na "svega" sat i kusur. Taj kusur blago varira u zavisnosti od toga da li se krećete u špicu ili ne. Kada je ovakva gužva, onda vam je skoro svejedno. Pet minuta gore ili dole - nije ni bitno. Mada i tu je misija uspela. Došao sam na vreme u oba smera, hehe! :D

Tuesday, September 27, 2005

Idealan posao

Danas sam po ko-zna-koji-put osetio na svojoj koži gluposti koje posao web dizajnera donosi. Iliti web utovarivača. Nažalost, sličnu situaciju su imale moje kolege Edo i Vili prethodnih nedelja kada su radili Flash prezentaciju za jednog domaćeg klijenta. Izginuše ljudi. I to izginuše poprilično. Psovali su na sve strane svakog od predstavnika dotičnog klijenta, koji je na kraju ipak imao osmeh na licu zadovoljan učinkom projekta. Sreća, nije me takva nevolja zadesila da moram da uzmem lopatu i ašov u ruke i "udri-tuci" jedno par nedelja, dok se ne obeznanim. Drugačija je stvar.

Recimo, danas sam ceo dan giljao oko projekta koji je svojevremeno bio vrlo interesantan. Skinovi na sajtu. Uživao sam praveći jedno 7 skinova. A danas sam ceo dan tih sedam skinova kompletno modifikovao, pošto je klijentu zinulo dupe da menja sve u sred projekta. I tako stalno. Ceo faking dan provedeš bojeći po 30-ak dugmića za svaki skin i modifikujući CSS fajl koji ima i previše klasa. Užas. Jedva sam završio za 6 sati aktivog rada... Smučio mi se glupavi projekat i još gluplji klijent.

Naime, lično imam jedan problem kada su projekti u pitanju: brzo gubim interesovanje. Projekat mora da bude makar malo interesantan, makar malo inovativan, da mogu iz njega nešto da naučim, pa da može da zadrži moju pažnju. Ima takvih projekata ali su retki. Čak se desi da projekat koji počne kao učenje poraste u jedan veliki "pain in the ass". I to se vrlo često dešava, ako smem da primetim.

Idealan posao bi bio da makar malo svog dizajnerskog umeća uneseš u njega. Makar malo sebe ugradiš u taj projekat. Malo svog dodira, malo ideja, smernica, malo da naučiš... Malo da se zainteresuješ kako bi nešto mogao da odradiš. I tu zainteresovanost držiš, pa na kraju projekta ponosno pogledaš na njega i kažeš sebi "svaka čast". Recimo tableless layouti su bili nešto od čega mi se dizala kosa na glavi, a sada je to nešto skroz interesantno i novo, vredno istraživanja. Nažalost, idealne stvari, pa samim tim i posao ne postoje. Da postoje, živili bismo u Utopiji a ne u Srbiji.

Sve ovo što radimo u poslednje vreme nije ni približno dizajnerskom poslu. Više se svodi na to da se znojimo pod pazuhom zbog brzih pokretaja miša i kuckanja na tastaturi kako bismo "izfizikalisali" projekat do kraja (neke stvari ne treba silovati), umesto da sednemo, popričamo, napravimo smernice, glavne ideje. Pa ako Englezi mogu tako organizovano da rade, zašto ne bismo i mi? Dobro, nije ni to idealan posao, ali je makar mnogo biliži nečemu što može da vas zadovolji i obraduje nego trenutno stanje.

Sunday, September 25, 2005

Vikendima se treba odmarati

A ne učiti kao budaletina. Počinjem da prezirem ovaj glupavi ispit iz jednog, jedinog razloga koji sam u prethodnom postu napisao. Glupavi nestručni predmet. Zar im nije bilo lakše da to nekako uguraju u drugu ili eventualno treću godinu studija dok je još čovek voljan da uči raznorazne balavurdije koje nemaju veze sa životom, nego da u petoj, poslednjoj godini studija pokušavam da za taj jedan "ispit" preobratim svoj mozak. A dotični je naviknut na struku i stručne predmete. Idiotizam. No, sutra je dan kada ćemo videti koliko sam uspešno "naučio" dotični ispit. Tja...

Juče sam sa mojim Kumom otišao do Beograda, tačnije do Metroa, u šoping. Kupio sam nešto što sam planirao, pa i nešto što nisam planirao. Štampač je donešen u kuću, kao i USB flash disk, ali je i PP aparat (za ne daj Bože) kupljen za kola. Kupovinu televizora, kao i nešto od odeće (prvog ima dobar izbor u Metrou, a drugo - poprilično slabo) ću odložiti za posle ispita. Trebam se koncentrisati na ova dva ispita, pa ćemo se posle ćerati sa ekonomijom i individualnom potrošnjom.

Kada sam već kod potrošnje, dolazim do stalne teme u mom životu... Kola... Pih, ti servisi su stalna boljka. Hvala Bogu (pu, pu, pu, da ne ureknem), pa nisam imao većih kvarova u skorije vreme. Dobro, da ne lažem, menjao sam jedan relej kao i elektromotor prskalica ali to je sve sitnica. Trebam uskoro kupiti ulje za menjač pošto čini mi se, nijednom nije menjano, trebam se spremiti i za zimu. Antifriz, glicerin u brave, srediti i centralnu bravu... standardne zimske čarolije. Videćemo...

Jedva čekam da prođe cela ova gungula oko ispita. Iz više razloga: da prođu ispiti (pa naravno!), da dobijemo platu na poslu, da otvorim račun u drugoj banci, sredimo kola za zimu, pokupujem odeću... auh...

Smor je ovaj vikend, stvarno. I pored lepih stvari - kupovine štampača i poneke sitnice, nisam se ljudski odmorio zbog glupavog ispita. A vikendi tome služe, zar ne?

Friday, September 23, 2005

Daily lifestyle

Eh, mrzi me jednostavno da dizajniram ovaj blog. Znam da ću se kad-tad nakaniti i učiniti taj krucijelni korak i učiniti da blog zaista liči na nešto, ali mi za sada zaista mrzi. Ionako je to jedna fizikalija - promeni boju, publish, view blog. I ajde Jovo nanovo. I opet. I opet. I opet! Dok ne istabanam dotični layout. Kao što rekoh, ima vremena.

Juče sam pokušao da naučim nešto malo gradiva iz Integralnog transporta. Kakav bedan izgovor za predmet, a još manje za ispit. Zilion podela, besmislenih da zlo bude veće, sve totalno nepamtljivo. Neverovatno, kako na 5-oj godini studija, naviknut na stručno gradivo teško ulaze u glavu baljezgarije totalno drugačije forme i oblika. Drumski sam smer, a oni nam uvališe ovaj predmet sa Integralnog smera. Idiotizam. Radije bih spremao i Autobaze i Autostanice nego Integralni, koliko god ljudi pričali da je Putnik najveća prepreka na mom smeru.

Neki put čoveka uhvati smor i nervoza vezane za stvari koje poseduje i dobije maniju da pokupuje sve što je kao dete ili bubuljičav tinejdžer želeo. Opet sam u toj krizi - želim nov 72cm flat tv, štampač koji može da štampa na CD-ovima, treba mi jesenja i zimska garderoba (odeće nikada dovoljno), obuće... i kao vrhunac - želim drugi auto. Nešto od toga ću nadam se, nabaviti u subotu kada sa Kumom i Biljom odem do Metroa, a auto... to će pričekati sledeću godinu, najverovatnije... A ako sam kurate sreće, možda i duže.

Thursday, September 22, 2005

Za početak

Nije da ću imati nekakvu publiku, jer ovaj blog je otvoren najviše zbog toga da bih mogao da sumiram neke svoje lične misli i događaje koje bi drugi, ako pak žele, mogli da pročitaju. Jes, jes, već imam jedan blog, ali na njemu se sumiraju događaji vezani za 15 Minutes Pictures i celu gungulu oko tih filmova, ali ovaj je lični. Samo moj. Samo moje misli i događaji.

Koliko god oni bili optimistični ili pesimistični, svetli ili tamni, dobri ili loši. Pa, otvorimo šampanjac!