Friday, September 30, 2005

Mission Possible

Ko bi rekao? Uspeo sam da položim prokletinju, yeah! Integralni transport, 'bem li ti sunce! Auh... Toliko nerviranja oko tog glupavog ispita i toliko nervoze, jednostavno mi se ove nedelje dešavalo da me stomak boli od svega toga... sustiglo me je sve oko posla i dva ispita, da sam se neverovatno unervozio poslednjih dana. A nisam verovao da ću dati taj prokleti Integralni.

Doduše - misija je uspela. One down, three to go. I pored pokušaja zloglasnog profesora Zeke (devojačko Zečević) da nas sve preispita usmeno, to mu nije pošlo za rukom. Odustao je, pošto je imao silne obaveze sa svojim omašćenim prstima i tastaturom računara. Divota od čoveka. I posle kažite da burek nije jedna od najbitnijih stvari u životu mladog čoveka. Pa burek može da položi usmeni ispit umesto tebe, ako malo bolj razmislite!

Druga tema, večita - beogradski saobraćaj pri provali oblaka. Svi znamo da se oni ludaci za volanom uvek "povampire" kada se nad belim gradom nadviju oblaci. Ali, da li baš tako mora da bude i kada imam ispit, pa još i posle ispita žurim nazad na posao? Izgleda da je Marfi moj večiti drugar. Nikada me neće napustiti. Prosek od 35 minuta od Tesle u Pančevu do Voždovca u Beogradu se iznenada popeo na "svega" sat i kusur. Taj kusur blago varira u zavisnosti od toga da li se krećete u špicu ili ne. Kada je ovakva gužva, onda vam je skoro svejedno. Pet minuta gore ili dole - nije ni bitno. Mada i tu je misija uspela. Došao sam na vreme u oba smera, hehe! :D

Tuesday, September 27, 2005

Idealan posao

Danas sam po ko-zna-koji-put osetio na svojoj koži gluposti koje posao web dizajnera donosi. Iliti web utovarivača. Nažalost, sličnu situaciju su imale moje kolege Edo i Vili prethodnih nedelja kada su radili Flash prezentaciju za jednog domaćeg klijenta. Izginuše ljudi. I to izginuše poprilično. Psovali su na sve strane svakog od predstavnika dotičnog klijenta, koji je na kraju ipak imao osmeh na licu zadovoljan učinkom projekta. Sreća, nije me takva nevolja zadesila da moram da uzmem lopatu i ašov u ruke i "udri-tuci" jedno par nedelja, dok se ne obeznanim. Drugačija je stvar.

Recimo, danas sam ceo dan giljao oko projekta koji je svojevremeno bio vrlo interesantan. Skinovi na sajtu. Uživao sam praveći jedno 7 skinova. A danas sam ceo dan tih sedam skinova kompletno modifikovao, pošto je klijentu zinulo dupe da menja sve u sred projekta. I tako stalno. Ceo faking dan provedeš bojeći po 30-ak dugmića za svaki skin i modifikujući CSS fajl koji ima i previše klasa. Užas. Jedva sam završio za 6 sati aktivog rada... Smučio mi se glupavi projekat i još gluplji klijent.

Naime, lično imam jedan problem kada su projekti u pitanju: brzo gubim interesovanje. Projekat mora da bude makar malo interesantan, makar malo inovativan, da mogu iz njega nešto da naučim, pa da može da zadrži moju pažnju. Ima takvih projekata ali su retki. Čak se desi da projekat koji počne kao učenje poraste u jedan veliki "pain in the ass". I to se vrlo često dešava, ako smem da primetim.

Idealan posao bi bio da makar malo svog dizajnerskog umeća uneseš u njega. Makar malo sebe ugradiš u taj projekat. Malo svog dodira, malo ideja, smernica, malo da naučiš... Malo da se zainteresuješ kako bi nešto mogao da odradiš. I tu zainteresovanost držiš, pa na kraju projekta ponosno pogledaš na njega i kažeš sebi "svaka čast". Recimo tableless layouti su bili nešto od čega mi se dizala kosa na glavi, a sada je to nešto skroz interesantno i novo, vredno istraživanja. Nažalost, idealne stvari, pa samim tim i posao ne postoje. Da postoje, živili bismo u Utopiji a ne u Srbiji.

Sve ovo što radimo u poslednje vreme nije ni približno dizajnerskom poslu. Više se svodi na to da se znojimo pod pazuhom zbog brzih pokretaja miša i kuckanja na tastaturi kako bismo "izfizikalisali" projekat do kraja (neke stvari ne treba silovati), umesto da sednemo, popričamo, napravimo smernice, glavne ideje. Pa ako Englezi mogu tako organizovano da rade, zašto ne bismo i mi? Dobro, nije ni to idealan posao, ali je makar mnogo biliži nečemu što može da vas zadovolji i obraduje nego trenutno stanje.

Sunday, September 25, 2005

Vikendima se treba odmarati

A ne učiti kao budaletina. Počinjem da prezirem ovaj glupavi ispit iz jednog, jedinog razloga koji sam u prethodnom postu napisao. Glupavi nestručni predmet. Zar im nije bilo lakše da to nekako uguraju u drugu ili eventualno treću godinu studija dok je još čovek voljan da uči raznorazne balavurdije koje nemaju veze sa životom, nego da u petoj, poslednjoj godini studija pokušavam da za taj jedan "ispit" preobratim svoj mozak. A dotični je naviknut na struku i stručne predmete. Idiotizam. No, sutra je dan kada ćemo videti koliko sam uspešno "naučio" dotični ispit. Tja...

Juče sam sa mojim Kumom otišao do Beograda, tačnije do Metroa, u šoping. Kupio sam nešto što sam planirao, pa i nešto što nisam planirao. Štampač je donešen u kuću, kao i USB flash disk, ali je i PP aparat (za ne daj Bože) kupljen za kola. Kupovinu televizora, kao i nešto od odeće (prvog ima dobar izbor u Metrou, a drugo - poprilično slabo) ću odložiti za posle ispita. Trebam se koncentrisati na ova dva ispita, pa ćemo se posle ćerati sa ekonomijom i individualnom potrošnjom.

Kada sam već kod potrošnje, dolazim do stalne teme u mom životu... Kola... Pih, ti servisi su stalna boljka. Hvala Bogu (pu, pu, pu, da ne ureknem), pa nisam imao većih kvarova u skorije vreme. Dobro, da ne lažem, menjao sam jedan relej kao i elektromotor prskalica ali to je sve sitnica. Trebam uskoro kupiti ulje za menjač pošto čini mi se, nijednom nije menjano, trebam se spremiti i za zimu. Antifriz, glicerin u brave, srediti i centralnu bravu... standardne zimske čarolije. Videćemo...

Jedva čekam da prođe cela ova gungula oko ispita. Iz više razloga: da prođu ispiti (pa naravno!), da dobijemo platu na poslu, da otvorim račun u drugoj banci, sredimo kola za zimu, pokupujem odeću... auh...

Smor je ovaj vikend, stvarno. I pored lepih stvari - kupovine štampača i poneke sitnice, nisam se ljudski odmorio zbog glupavog ispita. A vikendi tome služe, zar ne?

Friday, September 23, 2005

Daily lifestyle

Eh, mrzi me jednostavno da dizajniram ovaj blog. Znam da ću se kad-tad nakaniti i učiniti taj krucijelni korak i učiniti da blog zaista liči na nešto, ali mi za sada zaista mrzi. Ionako je to jedna fizikalija - promeni boju, publish, view blog. I ajde Jovo nanovo. I opet. I opet. I opet! Dok ne istabanam dotični layout. Kao što rekoh, ima vremena.

Juče sam pokušao da naučim nešto malo gradiva iz Integralnog transporta. Kakav bedan izgovor za predmet, a još manje za ispit. Zilion podela, besmislenih da zlo bude veće, sve totalno nepamtljivo. Neverovatno, kako na 5-oj godini studija, naviknut na stručno gradivo teško ulaze u glavu baljezgarije totalno drugačije forme i oblika. Drumski sam smer, a oni nam uvališe ovaj predmet sa Integralnog smera. Idiotizam. Radije bih spremao i Autobaze i Autostanice nego Integralni, koliko god ljudi pričali da je Putnik najveća prepreka na mom smeru.

Neki put čoveka uhvati smor i nervoza vezane za stvari koje poseduje i dobije maniju da pokupuje sve što je kao dete ili bubuljičav tinejdžer želeo. Opet sam u toj krizi - želim nov 72cm flat tv, štampač koji može da štampa na CD-ovima, treba mi jesenja i zimska garderoba (odeće nikada dovoljno), obuće... i kao vrhunac - želim drugi auto. Nešto od toga ću nadam se, nabaviti u subotu kada sa Kumom i Biljom odem do Metroa, a auto... to će pričekati sledeću godinu, najverovatnije... A ako sam kurate sreće, možda i duže.

Thursday, September 22, 2005

Za početak

Nije da ću imati nekakvu publiku, jer ovaj blog je otvoren najviše zbog toga da bih mogao da sumiram neke svoje lične misli i događaje koje bi drugi, ako pak žele, mogli da pročitaju. Jes, jes, već imam jedan blog, ali na njemu se sumiraju događaji vezani za 15 Minutes Pictures i celu gungulu oko tih filmova, ali ovaj je lični. Samo moj. Samo moje misli i događaji.

Koliko god oni bili optimistični ili pesimistični, svetli ili tamni, dobri ili loši. Pa, otvorimo šampanjac!