Tuesday, September 27, 2005

Idealan posao

Danas sam po ko-zna-koji-put osetio na svojoj koži gluposti koje posao web dizajnera donosi. Iliti web utovarivača. Nažalost, sličnu situaciju su imale moje kolege Edo i Vili prethodnih nedelja kada su radili Flash prezentaciju za jednog domaćeg klijenta. Izginuše ljudi. I to izginuše poprilično. Psovali su na sve strane svakog od predstavnika dotičnog klijenta, koji je na kraju ipak imao osmeh na licu zadovoljan učinkom projekta. Sreća, nije me takva nevolja zadesila da moram da uzmem lopatu i ašov u ruke i "udri-tuci" jedno par nedelja, dok se ne obeznanim. Drugačija je stvar.

Recimo, danas sam ceo dan giljao oko projekta koji je svojevremeno bio vrlo interesantan. Skinovi na sajtu. Uživao sam praveći jedno 7 skinova. A danas sam ceo dan tih sedam skinova kompletno modifikovao, pošto je klijentu zinulo dupe da menja sve u sred projekta. I tako stalno. Ceo faking dan provedeš bojeći po 30-ak dugmića za svaki skin i modifikujući CSS fajl koji ima i previše klasa. Užas. Jedva sam završio za 6 sati aktivog rada... Smučio mi se glupavi projekat i još gluplji klijent.

Naime, lično imam jedan problem kada su projekti u pitanju: brzo gubim interesovanje. Projekat mora da bude makar malo interesantan, makar malo inovativan, da mogu iz njega nešto da naučim, pa da može da zadrži moju pažnju. Ima takvih projekata ali su retki. Čak se desi da projekat koji počne kao učenje poraste u jedan veliki "pain in the ass". I to se vrlo često dešava, ako smem da primetim.

Idealan posao bi bio da makar malo svog dizajnerskog umeća uneseš u njega. Makar malo sebe ugradiš u taj projekat. Malo svog dodira, malo ideja, smernica, malo da naučiš... Malo da se zainteresuješ kako bi nešto mogao da odradiš. I tu zainteresovanost držiš, pa na kraju projekta ponosno pogledaš na njega i kažeš sebi "svaka čast". Recimo tableless layouti su bili nešto od čega mi se dizala kosa na glavi, a sada je to nešto skroz interesantno i novo, vredno istraživanja. Nažalost, idealne stvari, pa samim tim i posao ne postoje. Da postoje, živili bismo u Utopiji a ne u Srbiji.

Sve ovo što radimo u poslednje vreme nije ni približno dizajnerskom poslu. Više se svodi na to da se znojimo pod pazuhom zbog brzih pokretaja miša i kuckanja na tastaturi kako bismo "izfizikalisali" projekat do kraja (neke stvari ne treba silovati), umesto da sednemo, popričamo, napravimo smernice, glavne ideje. Pa ako Englezi mogu tako organizovano da rade, zašto ne bismo i mi? Dobro, nije ni to idealan posao, ali je makar mnogo biliži nečemu što može da vas zadovolji i obraduje nego trenutno stanje.

4 comments:

  1. Citiram
    Nažalost, idealne stvari, pa samim tim i posao ne postoje. Kraj citata
    Nasmejao si me. Kao da nema toliko ljudi koji uopšte nemaju posao, a ti se žališ na svoj...
    Da, ali si ti završavao školu za svoj i pomučio se...
    Studiram molekularnu biologiju. Nije baš da se mučim... Svejedno, misli na moje šanse za zaposlenje...
    Odjednom stvari postaju vedrije zar ne?
    I šta je sa pesmom dođavola?

    ReplyDelete
  2. Joj, da me samo malo bolje znaš... Radim i studiram već 5 godina, damn! :) Doduše, posao koji radim nema veze sa fakultetom, dakle situacija 'dupe i oko'. Nije da poslom nisam zadovoljan, ali ima mnogo toga što škripi i često diže pritisak, a što može da se promeni na bolje, samo ako se hoće. O tome drugom prilikom.

    Pesma? Iskorišćena na drugom mestu :) Hope you don't mind?

    ReplyDelete
  3. not at all :o)
    žao mi je ako sam bila preoštra.

    ReplyDelete
  4. Nikako! Sada mi je svejedno, kada sam položio ispit i kada ih je ostalo svega 3 do kraja! :D

    Yeah!

    ReplyDelete