Tuesday, October 18, 2005

Jesen i zima 2004

Kako Pančevo ume da bude sumoran grad, prepun ljudi na koje retko kada neko obraća pažnju, gde nema gde da se izađe a da nisi primoran da odradiš ritual: sedneš za sto u nekom kafiću (ako te fortuna obasja svojim zrakom sreće i nađeš mesto), naručiš, popiješ, ustaneš, odeš. Nema drugih opcija, jednostavno nema. A i ako ima, grad i njegovi kafići su isuviše mali da na neki hepening, svirku ili zabavu mogu primiti više od stotinu ljudi.

Kada se setim prošlogodišnje zabave na koju je mene i moju Biljanu Kum nagovarao da idemo... I na kojoj smo se silo zabavljali dože vreme koje je jaaako brzo proletelo... Poznati pančevački kafić Bell, koji je u to vreme odigrao značajnu ulogu u mom životu, unevši novo značenje u izrazu 'izlazak u grad', svakog petka i subote pravio je karaoke večeri. Sećam se prvi put kada smo tamo otišli zajedno. Stid, sramota, strah... sve zajedno uhvatilo je i Biljanu, a naročito mene. Znam da mogu lepo da pustim glas kao slavuj, ali pred nekim?!?! Uh, Bože, kakvo je to znojanje bilo, preznojavanje, temperatura oko 40 stepeni Celzijusa, nervoza, par falševa izazvani ovim specifičnim mentalnim stanjem... Ali prva pesma je otpevana prvo veče. Narednih par meseci dana kraj radne nedelje je bio rezervisan za Bell. Silna zabava, već smo se i sa Zokijem momkom koji je sve to organizovao, dobro sprijateljili. Česte numere bile su rezervisane za nas troje. Čak smo i famoznu "Srpsku novu godinu" proslavili tamo. To je bilo naše poslednje veče u Bell-u na karaokama. Sledeći petak silno smo se iznenadili kada smo saznali da Zoki tamo više ne radi. Koliko je para donosio u taj kafić, koliko ljudi, osmeha na njihovim licima, zabave, dobrog raspoloženja. Od te večeri sam u šali rekao da je moj život izgubio smisao...

Ali na neki način i jeste. Makar što se tiče zabave u gradu. Izaći na neko mesto, gde ću se ugušiti od duvanskog dima, gurati sa ljudima koji bi život dali za stolicu u nekom kafiću, gde će me dobrano "opaliti po ušima" da bih popio neko piće (a za Bell nisam žalio para), gde se neću osećati kao "kod kuće"... to me nimalo ne privlači. Sada osećam da je druženje i odlasci do drugara mnogo bolja solucija nego late night drink u nekom od pančevačkih kafića.

Čak smo jedno veče otišli u drugi kafić u kojem su bile karaoke, ali to nije to. To nije taj osećaj, to nije to društvo, to nisu ti ljudi, ta svetla atmosfera naspram mraka, lepo sređen kafić naspram podruma punog dima... lepa zabava naspram nameštenog takmičenja zarad trica i kučina od nagrada. Odustali smo od tog kafića momentalno, iako smo imali isuviše strpljenja to veče. Nadali se čudu...

Šta će se pojaviti ove godine, ove jeseni, zime? Nešto novo ili ćemo opet bazati od kafića do kafića? Loša stvar u tome je što svaki novi kafić koji se otvori bude zaista dobro mesto dok ga ne opsedne gomila fancy ljudi koji upropaste taj osećaj "kao kod kuće" koji retko u kom mestu možeš imati. Sve mi se čini da ću se češće viđati po kućama sa društvom nego što ću izlaziti po kafićima...

2 comments:

  1. Meni je samo društvo uslov da se zabavim dobro. Bilo gde da izađem, moja grupica je kao ostrvce... i baš me briga za fensere, sponzore, sponzoruše, pozere, narodnjake i ostale pojave...

    ReplyDelete
  2. Misliš - nuspojave? Inače i ja imam isto mišljenje kao i ti, društvo je najvažnije. Uvek se možeš dobro provesti. Ali onaj mali (tajni) začin izlasku u grad prošle godine mogao je dati samo Bell, Zoki i njegove karaoke.

    Ove godine... Bah, pa videćemo.

    ReplyDelete