Wednesday, November 30, 2005

Konstantan izvor frustracija

Nekima bi taj izvor mogao da bude fakultet, drugima veza u kojoj su trenutno, nekima porodica, stanje u kući, ali meni je konstantan i najveći izvor frustracija posao. Ne toliko zbog toga šta radim, niti kako radim, još manje sa kim i za koga radim, već odnos prema mojoj malenoj grupici ljudi koju svi zovu "oni dizajneri". Grupici... to je malo preterano, ipak smo u toj grupici samo jedan moj kolega i ja, pa bi se više mogli samoproklamovano i realno nazvati "par dizajnera".

Zašto izvor frustracija? Dobro, kada malo bolje razmislim, nije samo izvor frustracija. Posao je takav da je solidno plaćen, pa pored nekih zaista finih dana na poslu (projekat lepo napreduje, uradio sam nešto zaista uspešno i brzo, bez problema, lepa atmosfera, svi su divno raspoloženi) i naravno dana isplate zarade; mora da bude i dana kada osećam da mi se svemoćni Bog posrao po sred lica.

Svojevremeno je firma imala tri sektora: programerski, dizajnerski i animatorski. Poslednji se posle dve godine polako raspadao, konačno rasformirao (neki otišli u marketing sekciju original firme), da bi to u poslednje vreme počelo i dizajnerskom timu da se dešava. Bilo nas je trojica (četvorica čak u jednom momentu), a evo od skoro jedan kolega promenio veru (iz dizajnerske u programersku) a ostala samo nas dvojica. A nas dvojica ponekada imamo posla. Nemamo stalno, što je razlog zašto se naš tim smanjuje umesto da raste i da napreduje. Napredujemo mi pojedinačno, to je evidentno, uči se dosta doga, ali da konstantno imamo posla - to bi bio pravi pokazatelj stvarnog napretka i uspona "onih dizajnera". Pa čemu frustracija? I zašto baš sada, zašto baš danas (nikako da nađem temu da pišem, a hteo sam - već dva dana)?

Ah, da... pa mi imamo kolege dizajnere u UK. Vrle kolege, vrle dizajnere. Školovane. Pravi Engleščići. I zbog njih nemamo u poslednje vreme posla. Jednostavno - nemamo. Juče se otvorila prilika da na jednom projektu između naše firme i te firme sa "kolegama" dizajnerima, mi uzmemo primat i da damo naš doprinos i odradimo jedan projekat sami. .NET projekat. Onakvu vrstu projekta (kakav smo baš skoro imali) u kojem su meni (u tom projektu bio sam developer, ne dizajner) i mojim kolegama programerima ti isti dizajneri zagorčali život. Jer ne znaju .NET, ne znaju šta može a šta ne, jer ASP i ASP.NET nisu iste stvari nimalo, jednostavno - ne znaju!!! Ja juče napomenem da bi bilo dobro da mi odradimo dizajn. Ili makar da radimo koding stranica, i dobijem slaganje od ostatka tima. I od šefa. I jutros imam šta da čujem...

Nećemo mi raditi dizajn. A samim tim ni koding, mogu da pretpostavljam samo. "Oni" će slati predloge i dizajn i tražiti programersko mišljenje "šta od toga može, a šta ne može". I elegantno nas zaobišli. Obojicu. "Nas dizajnere". Kao da ne postojimo i kao da nemamo svrhu u ovoj firmi, kao da će nas lepo škartirati.

E, pa po prvi put ozbiljno razmišljam da dam otkaz.

Friday, November 18, 2005

Eh te studije...

Često razmišljam o tome kada ću, kako i na koji način završiti svoje famozne studije. Taj fakultet koji se po mom mišljenju baš otegao, razvukao kao gumica za teglu i teži da izdrži jedno 7 do 8 godina aktivnog tegljenja...

Ima ipak i nešto dobro u svemu ovome. Davne (predratne) 1998 godine upisao sam Saobraćajni fakultet i kao većina brucoša imao koliko-toliko svetlu viziju o svom studiranju i neki rekordan rok za koji bi se one mogle završiti. Naravno, odmah posle '98. došla je poznata '99. godina gde se nisam baš dobro snašao. Naredne godine, pa sve do dana današnjeg ja radim i studiram istovremeno. Nimalo nije lako... Naročito sada...

Baš sada, kada je ostalo malecno parče fakultetskog kolača a moj stomak je prepunjen i muka mi je svega toga. Baš i sada kada treba da pohađam (poslednje) vežbe iz Bezbednosti i kada četvrtkom moram oko 12-13h budem na Voždovcu. Mrsko mi je više. Imam osećaj da sam postao tako trom i tako odbojan prema fakultetu i svemu što on predstavlja.

Daj Bože da izdržim do kraja. Negde se mora ispustiti pritisak koji je polako jačao i koji me je činio nervoznim. Jednostavno želim što pre ovu priču da ispričam i da dobijem tu (prokletu) diplomu kako bih se okrenuo drugim stvarima... Obavezama tj. Čekaju me još 2.5 ispita i gotovo. Još samo to malo, malo i gotovo. I neće me videti više profesori sa SF-a... :/

Tuesday, November 15, 2005

Friends and enemies

Vrlo često razmišljam o svojim prijateljima ali zaista retko kada o neprijateljima. Možda ih je bolje nazvati - ljudima koje ne volim, organski ne podnosim ili "ne mogu da smislim ni trunkom svoje psihe, jerbo moj vrli mozak neće ni na koji način da ih percipira". Ali, nedavno jedna stvar, bolje reći događaj me je jednostavno odveo u tom smeru. Da počnemo od prijatelja, koji istinu za volju nema previše.

Friends

Goran Ilić - Naravno, na prvom mestu si druže. Ne možeš biti ni na jednom drugom, jer od tebe boljeg nema. Najbolji prijatelj kojeg znam od obdaništa, sa kojim ću se (Bože zdravlja) jednoga dana i okumiti. Citiraću samog sebe, i to jedan vrlo smešan citat "Ti si mi Kume najbolja devojka do sada - provodimo dugo vremena zajedno, viđamo se često, razumemo, izlazimo u grad, sve je savršeno. Jedino ne znam kakav bi nam bio... seks..." :) Šalu na stranu, zaista - ovo je osoba koja je uvek tu kada treba, ima pravu reč kada treba, sve u svemu - pravi savršeni prijatelj. Uvek savet, uvek diže raspoloženje.

Biljana Radojčić - Za koju godinu Ratković, hehe :) Zaista, ponekada osetim da je moja devojka jedan veliki prijatelj i da me (u 99% slučajeva) uvek razume. Nije potrebno previše objašnjavanja i nije potrebno mnogo razglabati, shvata me kao i ja nju. To je naravno, osnov jako dobre i normalne veze. A i kada se ne razumemo, to možemo normalno razgovorom rešiti. Volim je najviše na svetu i jako sam srećan što mi je i prijatelj, pored toga što mi je i devojka. Maza je, voli me najviše na svetu.

Aleksandar Pomar - Prijatelj a ujedno i kršteni kum. Čovek koji mi je nebrojeno puta pomogao oko kola, šta god da mi je zatrebalo. Osim toga, izuzetno je iskren i uvek spreman da pomogne šta god da vas interesuje. Ne pamtim da sam skoro nešto radio na kolima a da njega nisam konsultovao ili se kasnije pohvalio da sam to uradio :) Osim toga, njegova žena se fenomenalno slaže sa Biljanom i jako su dobre prijateljice što me jako raduje.

Nemanja Radović i Ljubica Pavlica - Da nema njih dvoje, verujem da do sada ne bih upisao ni četvrtu godinu fakulteta, a kamoli da mi fali svega 2 i kusur ispita do kraja. Vrlo iskrene i zaista prirodne osobe, sa kojima se zbog velikih obaveza ne viđam toliko često (evo baš večeras idem kod Nemanje na slavu, gde će biti i Ljubica) pošto su iz Beograda, ali su vredni svega - i vremena, pomena a ponajviše druženja. Za vas drugari uvek, ali uvek mogu naći vremena!

Viktor Teofanov - Mogao bih reći da je ovo drugar sa kojim se ne viđam toliko često, ali kada se vidimo - to mi izuzetno prija. U obavezama je preko glave (fakultet, posao, treninzi, pa još i sam živi u stanu koji naravno treba održavati), a i ja sam vrlo često, pa se stoga ni ne viđamo. Viktor mi je drugar od osnovne škole. Bili smo anonimusi u ono vreme, na koje nisu ljudi često obraćali pažnju (naravno, uvek su postojale "face" u školama u koje se mi naravno nismo ubrajali), ali nam to nije bilo važno. Uvek smo se na nama svojstven način zabavljali i družili.

Enemies

Ne, ovde nema arhineprijatelja koje mrzim otkad znam za sebe, sreća moja. Da ima, verovatno bi mi život bio mnogo komplikovaniji nego što jeste. To su samo ljudi, kao što rekoh, na koje ne obraćam pažnju. A kada se pojave - izazovu moju srdžbu i bes. Pa nazovimo ih "enemies", recimo.

Biljana Golubović - Ex best friend. Neverovatno kako neko može da postane osoba koju najviše mrzim i ne mogu da smislim, a bila mi je pored Kuma najbolji drug. Drugarica tj. Nikada mi niko u životu nije tako zabio nož leđa kako je ona to uradila i kako je to suptilno učinila očekujući lak oproštaj i smešak sa moje strane. E, pa ne može. Nikada više. Erase, empty recycle bin i - doviđenja, have a nice life. Toliko o tome. Više ni ne razmišljam o njoj. Osim ako je vidim u gradu, kada na mene ne ostavi nikakav utisak. To je napredak, siguran sam :)

Nenad Orlić - Brateeee... To je čovek koji je od prvog momenta na mene ostavio tako ljigav utisak da me je za vjek vjekova odbio od sebe. Da ne pričamo o tome da mi se zamerio kada je ukrao i registrovao naziv "festivala" koji sam ja smislio, u organizaciji njegove "firme". Recimo da bih posle par mojih i njegovih reinkarnacija (iako ne verujem u to) možda i bio mentalno sposoban da podnosim njegovo prisustvo. Naravno, u slučaju da sam ja predator a on lower life form koji je par stepenica niže u lancu ishrane.

Sreća, nema puno neprijatelja. Tj. nema ljudi koje baš mnogo ne podnosim, to je svega broj od 2 (dve) osobe. A prijatelja i drugova imam na pretek. Hehe, to dovoljno govori o osobi zar ne? A vi koji ne znate ove osobe... Pa dobro, siguran sam da imate ekvivalente mojih friends and enemies u svom životu. Kao i da imate mnogo više prvih nego drugih :)