Wednesday, November 30, 2005

Konstantan izvor frustracija

Nekima bi taj izvor mogao da bude fakultet, drugima veza u kojoj su trenutno, nekima porodica, stanje u kući, ali meni je konstantan i najveći izvor frustracija posao. Ne toliko zbog toga šta radim, niti kako radim, još manje sa kim i za koga radim, već odnos prema mojoj malenoj grupici ljudi koju svi zovu "oni dizajneri". Grupici... to je malo preterano, ipak smo u toj grupici samo jedan moj kolega i ja, pa bi se više mogli samoproklamovano i realno nazvati "par dizajnera".

Zašto izvor frustracija? Dobro, kada malo bolje razmislim, nije samo izvor frustracija. Posao je takav da je solidno plaćen, pa pored nekih zaista finih dana na poslu (projekat lepo napreduje, uradio sam nešto zaista uspešno i brzo, bez problema, lepa atmosfera, svi su divno raspoloženi) i naravno dana isplate zarade; mora da bude i dana kada osećam da mi se svemoćni Bog posrao po sred lica.

Svojevremeno je firma imala tri sektora: programerski, dizajnerski i animatorski. Poslednji se posle dve godine polako raspadao, konačno rasformirao (neki otišli u marketing sekciju original firme), da bi to u poslednje vreme počelo i dizajnerskom timu da se dešava. Bilo nas je trojica (četvorica čak u jednom momentu), a evo od skoro jedan kolega promenio veru (iz dizajnerske u programersku) a ostala samo nas dvojica. A nas dvojica ponekada imamo posla. Nemamo stalno, što je razlog zašto se naš tim smanjuje umesto da raste i da napreduje. Napredujemo mi pojedinačno, to je evidentno, uči se dosta doga, ali da konstantno imamo posla - to bi bio pravi pokazatelj stvarnog napretka i uspona "onih dizajnera". Pa čemu frustracija? I zašto baš sada, zašto baš danas (nikako da nađem temu da pišem, a hteo sam - već dva dana)?

Ah, da... pa mi imamo kolege dizajnere u UK. Vrle kolege, vrle dizajnere. Školovane. Pravi Engleščići. I zbog njih nemamo u poslednje vreme posla. Jednostavno - nemamo. Juče se otvorila prilika da na jednom projektu između naše firme i te firme sa "kolegama" dizajnerima, mi uzmemo primat i da damo naš doprinos i odradimo jedan projekat sami. .NET projekat. Onakvu vrstu projekta (kakav smo baš skoro imali) u kojem su meni (u tom projektu bio sam developer, ne dizajner) i mojim kolegama programerima ti isti dizajneri zagorčali život. Jer ne znaju .NET, ne znaju šta može a šta ne, jer ASP i ASP.NET nisu iste stvari nimalo, jednostavno - ne znaju!!! Ja juče napomenem da bi bilo dobro da mi odradimo dizajn. Ili makar da radimo koding stranica, i dobijem slaganje od ostatka tima. I od šefa. I jutros imam šta da čujem...

Nećemo mi raditi dizajn. A samim tim ni koding, mogu da pretpostavljam samo. "Oni" će slati predloge i dizajn i tražiti programersko mišljenje "šta od toga može, a šta ne može". I elegantno nas zaobišli. Obojicu. "Nas dizajnere". Kao da ne postojimo i kao da nemamo svrhu u ovoj firmi, kao da će nas lepo škartirati.

E, pa po prvi put ozbiljno razmišljam da dam otkaz.

Friday, November 18, 2005

Eh te studije...

Često razmišljam o tome kada ću, kako i na koji način završiti svoje famozne studije. Taj fakultet koji se po mom mišljenju baš otegao, razvukao kao gumica za teglu i teži da izdrži jedno 7 do 8 godina aktivnog tegljenja...

Ima ipak i nešto dobro u svemu ovome. Davne (predratne) 1998 godine upisao sam Saobraćajni fakultet i kao većina brucoša imao koliko-toliko svetlu viziju o svom studiranju i neki rekordan rok za koji bi se one mogle završiti. Naravno, odmah posle '98. došla je poznata '99. godina gde se nisam baš dobro snašao. Naredne godine, pa sve do dana današnjeg ja radim i studiram istovremeno. Nimalo nije lako... Naročito sada...

Baš sada, kada je ostalo malecno parče fakultetskog kolača a moj stomak je prepunjen i muka mi je svega toga. Baš i sada kada treba da pohađam (poslednje) vežbe iz Bezbednosti i kada četvrtkom moram oko 12-13h budem na Voždovcu. Mrsko mi je više. Imam osećaj da sam postao tako trom i tako odbojan prema fakultetu i svemu što on predstavlja.

Daj Bože da izdržim do kraja. Negde se mora ispustiti pritisak koji je polako jačao i koji me je činio nervoznim. Jednostavno želim što pre ovu priču da ispričam i da dobijem tu (prokletu) diplomu kako bih se okrenuo drugim stvarima... Obavezama tj. Čekaju me još 2.5 ispita i gotovo. Još samo to malo, malo i gotovo. I neće me videti više profesori sa SF-a... :/