Friday, December 30, 2005

Highs and lows of 2005

Inspirisan tekstom drugarice Dušice, ništa drugo nisam mogao nego i sam da napišem neke svoje utiske o protekloj godini. All in all, godina je prošla jako dobro. Uglavnom su se dešavale lepe stvari, skoro svaki aspekt mog života se poboljšao. Novi zadaci ispunjeni, novi ljudi upoznati, novi ciljevi dostignuti. Pa, da počnemo...

Januar
Recimo da sam Novu Godinu proslavio praktično jureći sa jednog mesta na drugo. Sa trga u Beogradu, do Pančeva, pa obiđi jednog, drugog, trećeg, četvrtog, petog da bismo se na kraju skrasili kod Bokija i Saške. Reprizu nisam želeo da proslavljam. Srpska NG se slavila na karaokama u Bell-u, a koji dan posle naravno tradicionalno (nažalost) kompanijska žurka u Caffe-u B u Omoljici. Zatim slave kod babe i dede na Kotežu, porodično okupljanje. Podrazumeva se i Biljin rođendan, gde su bile i karaoke. Poklonio joj zlatne minđuše :) I naravno, učenje - mnogo učenja za februar.


Februar
Dva položena ispita, nakon čega je krenula kompletna gungula – predzadnji semestar koji sam slušao samo sa dvojicom kolega. I to dva predmeta – Autobaze i Bezbednost 1. I dalje na 4 sati rada dnevno na poslu, što me je izluđivalo. Počeo intenzivnije da radim sa Perom. Nastavilo se polagano snimanje filma PIST, ovog meseca kod Debe u stanu i na tavanu Crvenog Krsta. Bilja i ja se ugojili svako po 4-7 kila preko zime i ja sam doneo odluku da u što skorije vreme smršam sa tih 88 na 80. Proslavio godišnjicu sa Biki u Borneu.


Mart
Marta se nešto slabo sećam, kada sada malo bolje razmislim. Znam da sam bio na sajmu automobila krajem meseca, da sam se i smorio jer sam shvatio da ću teško početi da zarađujem pare za nova kola. Na Ladinom štandu se i nisam nešto dugo zadržao. Počelo polako da se oseća da hardware deo firme počinje da propada. A software da jača i to poprilično. Ugradio plinski uređaj u kola, da kažemo na Kumovo nagovaranje. Sada presrećan što sam to uradio.


April
Proslavio svoj rođendan sa društvom, Biki, Kum, Sale, Jeca, Višnja, Miki, Nemanja, Ljubica, Emica. Dobio od Kuma gomilu poklona koje i dan – danas čuvam. Proveo se super. Konstantno išao na fakultet i među prvima predao rad iz Autobaza. Počelo jače snimanje oko filma PIST, odrađeno minimum 4-5 snimanja. Češća druženja sa ljudima iz 15 MP, naporni dani.


Maj
Položio jedan ispit – saobraćajno projektovanje. Jedan od retkih ispita koje sam zaista zavoleo. Nažalost, nisam ga nešto previše pratio, kao recimo REST, ali Bože moj... Završila se predavanja i vežbe iz Autobaza i Bezbednosti 1. Napokon. Onda su počela silna učenja za sledeći rok. Pored posla sam slabo imao vremena za učenje ali nekako stizao.


Jun
Pao je i OTDT. Toliko strah od ispita, a u stvari moglo bi se reći „tresla se gora, rodio se miš“. Procvetao zbog položenog ispita. Odahnuo što mogu da radim na poslu kako treba i kako valja, bez obaveza na fakultetu. Davao sve od sebe u nadi da ću moći da radim 6 sati a kasnije i 8 sati na poslu. Odrađeno pakleno snimanje na Vršačkoj kuli. I pored svih teškoća, super se proveli.



Jul
Napokon počeo da radim 6 sati dnevno. Kažem napokon, jer sam prethodnih godina radio po 4 sata ponajviše zbog fakulteta. Već je počelo da se isplaćuje, pare su počele da se gomilaju ili za kola ili za učešće za stan jednog dana. Osetio poboljšanje situacije u software delu firme, pričalo se da postoji mogućnost da opet palim za UK. Krajem meseca održana premijera filma PIST. Ludo, ludo, ludo smo se proveli. Upoznao deo Makijevog društva i tadašnju njegovu bolju polovinu Dušicu. Bili krajem meseca kod Bosketa u Pesku na super-mega-ultra-giga roštilju sa kolegama iz firme.


Avgust
Početkom meseca po drugi put posetio Veliku Britaniju. Ovoga puta u Portsmouth, da bih posle šest dana bio samo jedan dan u Londonu, dan pre vraćanja nazad u rodnu grudu. Upoznao kolege iz Abacusa, od kojih se za jednog kasnije ispostavilo da je zaista kreten. Od puta uštedeo par stotina jedinica Evropske Junije, gladujući i hraneći se samo sendvičima, čipsom i đusem. Leteo avionom ponovo, još jedno lepo sećanje. Pri povratku počelo spremanje za Bokijevu svadbu. Sredinom meseca letovao sa društvom na Zlatiboru. 7 dana u Hotelu Lovac, sa Biljom, Kumom, Saletom i Jecom. Solidan provod, neke stvari nisu ispale kao što sam očekivao, ali su se izgladile po povratku. Lepo je bilo što smo se grupno odmorili na čistom vazduhu. Kupio Xwave 5.1 sistem i Xwave DVD/DivX player.


Septembar
Brat mi se oženio 11. Kao dever morao sam da imam reprezetnativno motorno vozilo, pa sam sredio presvlake u kolima. Svadba bila fenomenalna, mnoštvo rođaka. Bilja izgledala prelepo na svadbi, to nikada neću zaboraviti. Položio Integralni početkom meseca, još jedna gora, još jedan miš. Na prepisivanje, šta ja tu mogu. Retki su takvi ispiti. Počelo snimanje na drugom filmu, Bad Day / Loš Dan. Kupio i Canon Pixma 4000 štampač u Metrou. Bilja počela da ide na časove za frizera i da uči u salonu MM u Karađorđevoj ulici. Bio sam joj prva mušterija :) Otvorio ovaj blog koji sada čitate.


Oktobar
Intenzivnije počeo da se družim sa ljudima iz 15 MP. Što zbog snimanja filma, što ovako. I sa Beatom, sa Makijem, Peđom, ali i sa Dušicom, tada već Makijevom bivšom devojkom. Bilji se to nažalost nije dopalo, šta ja tu mogu. Neću je prevariti, sigurno ne. Nisam ni lud ni glup. Položio i Bezbednost 1, sa omiljenom studentskom ocenom – 6. Sa Saletom i Jecom nekako počeli ređe da se viđamo i da se družimo. Osetio se jaz koji osećaj nije mogao tako lako da se popuni. Počela predavanja iz (zaostalo neodslušanog predmeta) Bezbednost 2. Slabo išao. Nažalost, 8 sati posla nije bilo, ostao na 6 i dalje :(


Novembar
Kupio Microsoft tastaturu za kompjuter. Počela ozbiljno da me iritira wireless IR tastatura, gutala slova. Klasična rulez. Vreme sve lošije i lošije, krajem meseca počele jače kiše. Auto me zezao poprilično sa kočnicama. Menjao sam oba kočiona creva tokom prethodnog meseca a krajem novembra i glavni kočioni cilindar. Tada sam osetio da zaista treba da menjam kola. Počeo da planiram ozbiljno svoj život, narednu i 2007 godinu, diplomu, vojsku, kućenje... Posao u nekim momentima, zbog glupavih projekata počeo da me iritira.


Decembar
Kumova najluđa rođendanska žurka u Crvenom Krstu. Kao nikada do sada lud provod. Početkom meseca održana premijera novog filma. U istoj sali stalo skoro jedan i po puta ljudi koliko može da stane. Super se proveli i na žurci. Biki se malo napila :) Pripremali kampanju iz Bezbednosti 2 i prvi prikazali naš materijal. Moje mišljenje – najbolja kampanja do sada koju je iko uradio. Videćemo rezultate u Januaru. Organizovana žurka u Crvenom Krstu pod utiscima Kumove rođendanske žurke. Auto me još malčice zezao krajem meseca, ništa strašno.


Eto toliko. Čisto da se setim naredne godine, šta sam sve 2005 radio. A i krajem 2006. ćemo napraviti review bitnih stvari koje su se te godine desile. A svima vama, naravno - sretna nova godina. I puno lepih stvari da vam se desi i lepe želje da vam se ostvare.

Friday, December 23, 2005

Ima nade

Evo jedinstvene prilike da opovrgnem prethodni post. I to idealne. Sinoćni osećaj koji sam imao jedno desetak minuta, koliko je trajala vožnja od Bilje do mene kući, uz usputnu stanicu radi kupovine šampinjona me je naterao da istog momenta pomislim šta sam ja to prethodnih dana napisao.

Ipak ima Nove Godine. Zašto? Prvo - sa društvom ću slaviti istu, na privatnoj žurci, gde će biti kućna atmosfera, normalni ljudi, gde ću moći da budem svoj, da kažem šta god hoću, gde me neće gledati kao autosajdera. Drugo - počeo sam da stičem utisak da se praznik oseti u vazduhu. Vratilo mi se ono dečačko osamdeset i sedmo čulo za takve praznike. Treće - sinoćni osećaj...

Krenem po Biki u salon, a sneg počeo lagano da pada. Sasvim lagano... Pa, nije mi potrebna kapa, šta će mi? Kada smo krenuli do kola iz salona, počelo da pada još jače. A na radio Idei lagana muzika, sasvim lagana... američki hitovi iz 50-ih, Frank Sinatra, Luis Armstrong... A kada smo krenuli od nje ka mojoj kući... tako je divno padao. Oči su se caklile, toplota oko srca, prizor iz kola, kada miliš pri brzini od 30 na sat, velike bele pahulje samo lete ka tebi, a muzika tiho svira na radiu... I sve je nekako mirno i tiho, sve je usporeno, vreme kao da staje samo da bih shvatio da ima Nove Godine... da postoji taj divan osećaj i da sam jarko želeo da mi se vrati.

A u kolima toplo, kao da smo pored kamina koji jako retko viđam i prkosimo minusu iza staklene zavese metalne grdosije. I desetominutna vožnja sa tim zaustavljanjem radi kupovine je to učinila...

Biće Nove Godine. Možda na klinački način, možda i na način kako se sada osećam... ali biću sa ljudima koje znam, volim, cenim. Biće Nove Godine, siguran sam...

Friday, December 16, 2005

Nema više Nove Godine

Neću da zvučim patetično, iako je i sama tema o kojoj pišem u ovo vreme baš takva. Najverovatnije ću na kraju zvučati baš tako - patetično, mada će mi se moći prikačiti još koji pridevi i nadevi pa ćete me prozivati svakojakim imenima, ali šta je - tu je.

Dakle narode - nema više Nove Godine. Da, baš tako kao što piše u naslovu. Nema više stare dobre proslave onakve kakve smo mogli imati dok smo bili u ludom adolescentskom dobu. A i nije samo problem u nama, naprotiv. Ranije smo imali drugačije zahteve, a sada ne tražimo previše, već smo dosta skromniji. Ranije smo tražili žurke, devojke, piće, hranu, slatkiše... dobru muziku, tv program... sada, kako sve više i više odrastam (a toga ponekada uopšte nisam svestan, stalno osećam da sam zaglavio u periodu između 20. i 22. godini), tako osećam da sam što se nekih stvari tiče sve skromniji, a kod drugih sve zahtevniji. Izlasci, druženja, proslave pa sada i Nova Godina - ovo spada u onu prvu kategoriju, skromniju kategoriju.

Provode sada tražim na mnogo tišim i umerenijim mestima, gde nije prevelika gužva, gde dim nije tolikog intenziteta, gde se osećam skoro kao kod kuće. Žurke gotovo da i ne posećujem, zadovoljan sam kada se sa devojkom i prijateljima nađemo kod nekoga kući, kada možemo proćaskati, razglabati dnevne teme, savetovati se oko problema i rešavati ih. Proslave više nisu skupljanja radi opijanja, muvanja sa devojkama niti ona sećanja zbog kojih vas zaboli glava jer se setite da ste baš tamo bacili vaših rekordnih 15 pegli. A Nova Godina...? To je ono najtužnije i najnesrećnije vreme u toku godine, poslednjih 2-3 godine mog života.

Ne sećam se kada sam se poslednji put dobro proveo za Novu Godinu. Ne zato što neću, što sam nesposoban da nađem društvo, već samo zato što ono malo što tražim - ne mogu da dobijem. A šta tražiš, jel'te? Samo malo mira, dobrog društva, ne prevelike gungule (iako je to ponekada neizbežno), nešto slično izlasku u grad. Izuzetno mi je glupo ostati kod kuće sam sa osobom koju voliš, zato što nekako u tu kombinaciju upadaji ili moji ili njeni roditelji, jel'te. Otići negde? Takva mirna ponuda u gradu ne postoji. "Dancing girls!", "Neograničeno piće i hrana!", "DJ Zmija, DJ Gmizavac i DJ Neka-hladnokrvna-životinja-iz-doba-Krede!" - ne hvala. A otići u restoran...? Dočekaće te kravate, dočekaće te ljudi koji će zbog tvog izgleda i ponašanja pomisliti "Šta će oni ovde?!". Sa društvom? Nažalost, oni ove godine izgleda takođe pojma nemaju šta će, a neki od njih kao za baksuz rade 31. decembra. Nekako sada kao da ni ne želim da proslavljam NG.

Ranije kao dete, to je bilo vreme pravog, iskrenog slavlja, čekanja poklona (primanja i davanja poklona, da ne bude zabune), a ovo poslednje je ono što najviše voliš i iščekuješ kao dete. Poklone za Novu Godinu i dalje volim i ponekada dragoj osobi volim da poklonim ono što mi zapadne za oko, ali taj osećaj koji imaš kao dete, to ushićenje - nestalo je.

Dobro, po strani dečje radosti oko Nove Godine. Odrasta se, pa se prohtevi menjaju. Najveći problem poslednjih godina jeste što moju želju za mirnom proslavom ne može niko da ispuni. Poneko može i da shvati, kao moja devojka na primer. Ali, teško da je to ispunjivo. Mada, ima još pola meseca do 1. Januara. Ne, ne, ne do Nove Godine, već do 1. Januara. Kao što rekoh - nema više Nove Godine.

Friday, December 02, 2005

Yesterday

Jučerašnji dan protekao je mnogo brzo. Nisam ga ni osetio, omirisao, doživeo, a već je došao drugi. Sunčaniji, vedriji, ali sa mnogo više nerviranja i rasprave, na poslu naravno. Juče. Dogodilo se ovako...

  1. Probudio sam se jedva izjutra, proklinjući što nema sunca i što je to jedan od perioda gde nema belog pokrivača na ulicama a ni žute zvezde koja nikako da obasja moje lice.
  2. Na poslu smišljao nove logotipe za firmu u kojoj radim, kao i logotip proizvoda iste firme. Prezadovoljan rezultatom, presrećan inspiracijom, iznerviran što sam morao brzo da završim...
  3. ...krenem na fakultet. Čekali asistente punih pola sata. Držali nas u učionici i ispričali jednu vrlo zanimljivu priču, svidela mi se jako. Pitali ih za semestarski rad iz kampanje koju radimo, odbrusili nam fino i kratko.
  4. Vratio se kući mrtav umoran, željan ručka, tople hrane i sostvenog kreveta. Uželeo se odmora i malo više snage nego što sam imao u tom trenutku. Posle ručka odspavao jedno čuku vremena...
  5. Gubio malo vremena sređujući sajt 15MP i igrajući NFS Most Wanted (kojom sam zaražen u poslednje vreme), pre nego što sam otišao do Biki u salon.
  6. Odvezao je kući i otišao direktno u bioskopsku salu gde će se održati premijera novog filma. Sa društvom sam pokušao da Vanish-em operem platno koje je izgleda neko dobrano zapišao i ostavio lični trag.
  7. Snimili scenu za "molimo vas da isključite vaše mobilne telefone". Prejeo se Chipsy-a i Smokija, probudio se ujutru sa grloboljom od ogromne količine soli i lizanja sopstvenuh prstiju koji su ranije bili u Vanish-u.
  8. Mrtav umoran u 23:45 došao kući, skljokao se u krevet i zaspao...

Danas je premijera novog filma. Toliko sam umoran da ne mogu da opišem. Grlo me i dalje boli, ali izdržaću do večeras valjda... Trebam se i oko kokica pozabaviti... Već jedva čekam da prođe cela gungula... Ali vredi čekati premijeru.