Friday, March 31, 2006

Baksuz, o svom trošku

Samo kratko: Sinoć na B92 jave da će dotična televizija od ovog vikenda prenositi trke Formule 1. A meni je pre dve nedelje prekipelo i odlučio sam da se otvorim za 275€ i kupim satelitsku antenu sa motorom kako bih mogao u svojoj sobi da gledam taj sport, pošto niko do tada nije otkupio prava za prenos. Prve dve trke sam gledao kod mog brata i glupo mi je bilo i treću da gledam. Naročito zato što se daje u 6h izjutra.

"E, ćao Boki... khm... e, mogu li da gledam sutra trku kod tebe?"
"Može, a kada se daje?"
"Hm... ovaj, u 6 ujutru?"
"Beži bre budalo!!!"

Pa rekoh, da sebe lišim sramote a njega nepotrebnog brecanja i trošenja glasa odlučih da kupim satelitsku. I to sinoć saznam - džabe. Skidam kapu B92, ali zar niko nije mogao da otkupi prava pre početka sezone?! Pa da gledamo od početka sezone? Nego svi kao RTS i (stupidni) PINK svojevremeno opipavaju puls, da vide da li im se isplati. E, pa samo da se zna, iako cenim ovaj gest, gledaću radije na RTL-u ili HRT-u. Ionako mi je bolji snimak i komentar voditelja.

Detaljnije na B92 Sport. A detaljnije o mom pražnjenju džepa nećemo.

Monday, March 27, 2006

Neznanje je majka sreće

Kratko i jasno. Možda ne verujete, ali kada vam budem predstavio sve činjenice i dokaze (koje možda budete uzeli u obzir), siguran sam da ćete promeniti mišljenje. Dakle, složićete se da ljudi dosta znaju. Znaju šta se njima dešava, znaju šta se dešava njihovim prijateljima, rođacima, devojkama i momcima, šta se dešava sa zemljom u kojoj žive, kontinentu na kojem su i tome slično. Možete saznati iz priča, razgovora, ili pak iz vesti na televiziji, radiju. Neki znaju više, neki manje.

Druga stvar, sreća. Ljudi su srećni kada svet oko sebe vide kao ideal. Kada se njima i ljudima oko njih dešavaju lepe i dobre stvari. Događaji koji se pamte, koji nabace osmeh kada ih se sete. A nesreća, odnosno nedovoljna sreća je nusprodukt izazvan ponajviše malopre pomenutim znanjem. Kako?

Nesrećni možete biti zbog: ljubomore, događaja, osobe... bilo da se radi o vama ili nekom drugom. Razmislite?

1. Ljubomorni ste na nekoga što taj neko ima nešto što odavno želite. Vi nemate, stoga ste i nesrećni (kako klinci to fenomenalno manifestuju kričanjem i vikanjem "hoću toooooo"). Da ne znate da taj to ima... ne biste bili nesrećni. Ili biste makar manje bili nesrećni. A kako je materijalno samo jako bitna stavka u životu čoveka i kako se svaki bori da sebi obezbedi hleb, razmislite kako biste se osećali da neko tek tako nabavi ono o čemu vi maštate mesecima. Godinama. Celog života. Sigurno ne lepo, zar ne?

2. Nekome se desilo nešto loše, saznajete za to. Toliko loše da svi vaši problemi deluju beznačajno u odnosu na taj događaj. I ubedačiće vas, naročito ako se to loše desilo vama bliskoj osobi. A da ne saznate, verujte... vaši problemi delovaće gigantski, ali svakako rešivi. I rešićete ih, a ne da mozgate i brinete o tuđim problemima, da se nervirate...

3. Upoznali ste osobu i mislite da je ona vaša srodna duša. Ali ljubav je neuzvraćena. Ili vam neko prenosi vesti tipa: "Jaoj, videla sam ga sa nekom devojkom u kolima!", "Ma pusti, izašla je sa nekim mamlazom za kojeg kaže da joj je samo drug". Neuzvraćena ljubav, loše vesti o vama dragoj osobi vas svakako mogu ubedačiti. Razmislite koliko puta ste sedeli i tugovali zbog toga što ste nesrećno zaljubljeni ili što imate razloga da sumnjate u nešto kada je u pitanju vaša srodna duša, bila ona momak ili devojka.

Suma sumarum - što manje znate, to više sreće. Više sreće u sledećem izvlačenju u nagradnoj igri koja se zove sudbina. A da sve nas one loše stvari i događaji zaobiđu, kako nijedan dan ne bi prošao bez loših vesti. Ili okrenite glavu u drugom smeru. Makar na mesec dana. I videćete kako loše vesti koje mogu da vas ubedače ili unesreće jednostavno prolaze pored vas bez uticaja. Na vama je da odaberete.

Ps. Super ekstremni primer sreće su Ameri, koji i dalje veruju da njihove trupe ne ginu u Iraku, Avganistanu ili gde već. I da tamo čine dobro. E, takvu preteranu sreću ne preporučujem. Dovešće do prevelikog zaglupljivanja.

Monday, March 20, 2006

Sija sunce

I to piči, kao ludo, Sunce li mu žarko! :D Presrećan sam današnjim danom, već se razmišljam kako i šta to danas uraditi kako bih u potpunosti iskoristio dan! Na stranu to što sam se probudio mrzovoljan (i to što sam se uostalom jedva i probudio), jako me je obradovalo sunce koje neprestano sija od 9 sati ujutru. Znam da je mart prokleto varljiv i da za čas može da te "zavrne" i da padne kiša, bude ekstra hladno; radujem se ipak tome što je lep dan.

Dakle, stiže danas proleće. Da ne poveruje čovek, do pre nekoliko dana bilo je jako ružno vreme, kiša, susnežica... bljuzgavica, sivilo i sumorno vreme. Danas, kao da je neko okrenuo novi list, flešovao novi bios u meteorološki sistem nad Srbijom i kao da je promenjen program. I eto sunca.

Što pre sa Biljom moram da uzmem bicikle sa bašte, da ih sredimo i da se vozikamo kao ljudi. Da iskoristimo maksimalno ovo lepo vreme. I da odemo na "Šaran" na riblju čorbu! Yipeeeee!

Thursday, March 09, 2006

Zakon je jedno veliko, veliko, dvolično đubre, skot i idiot!

Elem... (Bilja mi je skrenula pažnju na to da mi ovo polako, ali sigurno postaje uzrečica :)

Zamislite situaciju - pešačite lagano pešačkom zonom, a na vas se sa leđa ustremi kombi i legne na sirenu, a ne na kočnicu. Pešačka zona, ponavljam. Od kada to kombi vozila (stručno nazvana "laka teretna vozila" - LTV) imaju noge umesto točkova? Ili postoje neka amfibijska vozila konstruisana na taj način? Ili se sada LTV svrstava u pešake?

Zakon je kao što naslov kaže... pa, pročitali ste. Zakon je nekome majka a nekome maćeha. Uglavnom se svodi na to da je u Srbiji zakon majka Državi i Vladi (Bože moj, pa oni su mu deca, Zakon im dođe kao samohrana majka, bez oca, jel'te...), a maćeha Narodu. Konstantno se nekome iz Naroda Zakon obije o glavu. Odere ga za kaznu, uzme mu pare iz džepa za takse, naplati mu parkiranje, iskasapi ga za PDV i carinu... Ili ga pohara za Bog će ga znati šta sve ne. Ali ovakvu oholost odavno nisam doživeo.

Dakle, samo jedan primer. Danas idem sa kolegama na posao i prolazim posle kroz pančevačku pešačku zonu, Njegoševu ulicu. Pošto su ceo prilaz parku pozatvarali sa skoro svih strana, gradski urbanisti (idiotisti) su ostavili prilaz otvoren samo kroz Njegoševu ulicu. I naravno, u pešačkoj zoni, načičkano jedno desetak automobila. Ok, baš sa tog jedinog ulaza stoji znak da je dozvoljen prolaz (prolaz, ne parking i trkanje!) vozilima za snabdevanje, stanovnicima zone... Ali ko još snabdeva svoje objekte BMW-ima, Golfovima 5. generacije i bilo kojim makar malo vrednijim automobilom? I da su takvi idioti, zar ne treba da imaju posebnu oznaku vidljivo postavljenu na vetrobranskom staklu (ah da, Zakon to nije predvideo...)? Sve je to lepo parkirano, a panduri (plave svinje) prolaze šetaju se i niko na to ne obraća pažnju. A eto, mene jedan takav "snabdevač" umalo da pokupi, pri slobodno procenjenoj brzini od 30-35km/h. Pa gde to ima???

Ima tu i još priča i primera, kako se Zakon na neke obrušava kada na treba, a kada na neke treba, jednostavno gleda na drugu stranu. (Ne)propisna parkiranja, švercovanja, vožnja bez (ikakvih) tablica, ilegalan ulazak i boravak stranih državljana (žutih ponajviše, pa onda onih što proizvode bednu Dačiju, sve do bivših državljana bivših Sovjetskih Republika...), nepropuštanje pešaka, bahato ponašanje svih učesnika u saobraćaju, prolazak kroz crveno svetlo od strane pešaka ili pak vozača, pa vožnja bicikla po trotoaru ili kolovozu iako postoji biciklistička staza, vožnja motocikla po biciklističkoj stazi (?!?!) ili nešto najmodernije u ovoj zimskoj sezoni - izbegavanje hodanja po trotoaru od strane pešaka zbog toga što je prekriven snegom i stoga: njihovo kretanje po kolovozu (alo bre, idiote jedan!!!). Dakle, samo par primera, a verujte imam ih još milion. Iz oblasti saobraćaja, znam ih koliko god želite i hoćete.

I neka me sada neko ubedi da Zakon nije đubre i pravnička zavrzlama jako često usmerena protiv običnih ljudi. Zakon nažalost nema sestru koja se zove Pravda. Iako Narod mnogo više veruje u nju. Iako niko nije posvedočio da postoji, niko je nije ni video. Iako se jako retko pojavljuje i rešava stvar.

E, zato mrzim pravnike. Terajte se u tri lepe. Kratko i jasno. I vi advokati, koji verujete u Zakon i vi plave svinje, koji ga sprovodite (ili ne sprovodite) u delo. Terajte se svi.

Monday, March 06, 2006

Večita potraga za srećom

Šta čoveka čini zadovoljnim i srećnim? Nekima je razlog za sreću novac, nekima materijalna svojina, određeni ljudi se zadovolje svojim dostignućima i onim što su u tom trenutku. Neki vole svoj posao i žive za njega, posao ih čini srećnim; dok neki vole sve što ima veze za njih, vole ljude i stvari oko sebe. Takođe, neko traži sreću u svojoj srodnoj duši, u svojoj muzi, kako bi neko rekao.

Retko ko nađe savršen život. Neko, i da ga nađe, ne se zadovoljava time već stalno traga za nečim boljim, naprednijim, ili pak traži dlaku u jajetu pa umesto da zadrži nešto što se savršeno uklapa, traži tome manu pa stoga traži još bolje i bolje. Da li će ga naći, pitanje je vremena, živaca, a i same sreće. Kakva koincidencija... Pitanje je sreće, da li ćeš naći večitu sreću...

Da li je moguće naći sreću u onome što te okružuje? Da li je život konstantna potraga za srećom, zadovoljenjem sopstvenih potreba i interesovanja?

Jesam srećan. Što se nekih stvari tiče, apsolutno sam srećan, presrećan što sam neke stvari uradio i neke ciljeve postigao. U to se mogu ubrojiti stvari i ljudi koji su oko mene. Imam mali broj jako bliskih prijatelja (odnosno, verujem u onu staru - da su prijatelji kao nakit, jedan dragulj vredi više od tone bižuterije), imam svoju rodnu dušu koja će me uvek i u svemu podržati i volim određene stvari koje posedujem, odnosno one me čine srećnim (kao to što imam svoja kola npr. iako nisu nešto specijalno). Srećan sam i što sam takav kakav sam. Zadovoljavam se time, sasvim. Ali druge stvari i situacije koje me okružuju me teraju da i njih polako prebacim u taj koš gde spadaju "uspesi" i stvari koje usrećuju.

Voleo bih da sada mogu da stanem i u jednom momentu kažem - sada sam savršeno srećan. Ne mogu, mada nije to u mom slučaju stvar toga da sam konstantno nezadovoljan. Nikako. To je više razlog da te stvari što pre ostvarim i da dostignem svoju sreću. Da odradim svoje obaveze, da postignem i ostvarim to što želim a još nisam, i da onaj divan osećaj u srcu uvek bude tu.

Sreća je relativna stvar, odnosno više zavisi od ugla gledanja na to. Znam da mogu savršeno biti srećan ako budem imao prijatelje oko sebe, svoju srodnu dušu i svoj život, miran, staložen i jednostavan. Ostatak dolazi sam po sebi.

Večita potraga se stoga može završiti u jednom momentu. Sve ostalo su sitnice.