Wednesday, April 19, 2006

Miljenici

Ko me iole zna, uveren sam da je bio siguran da će ova tema kad-tad biti na tapetu. Moji miljenici, dve stvari koje zaista volim. Naravno, osobe i stvari nisu isto pa stoga ljubav prema osobama i prema stvarima ne treba mešati. Elem, u pitanju su moj automobil i bicikl. Pošto sam veliki ljubitelj četvorotočkaša, a naročito vožnje na / u prevoznim sredstvima, ovo su dva sasvim logična izbora.

Kada sam naučio da vozilm bicikl redovno sam se iživljavao na zadnjem pneumatiku i cepao ga. Ali vrlo brzo ostao sam bez tog bicikla, pošto sam ga prerastao, a naš beloved Pony je otišao u zaborav i u rđu. Prvi od ova dva miljenika u moj posed je stigao bicikl. Na leto 2000. godine, kada sam odvojio više od pola svoje tadašnje plate i kupio ga. Capriolo Passat, hromirani, doduše tadašnja classic generacija. Znate, kada nemate nešto, ili još gore, imali ste i izgubili, to želite najjače i najviše. Tako sam jedva čekao da ga kupim. Bio je preskup. Zaista, za to vreme, isuviše skup. Ali služi mi verno već 6 godina. Redovno ga poliram posle zime, kako bih tačkice rđe skinuo sa njega. I juče je odvežen na osvežavanje. Nova lula, nov volan (sve hromirano, nešto čelik, nešto aluminijum), nove felne, glave, žice, stajka, torbica... Zaslužio je. Od prošle godine ima i nove gume (slick - pošto ga uglavnom vozim po asfaltu, a nema ni amortizere - prava drumska krstarica), nove paknove... Odvojio sam oko 70€ za dotičnu intervenciju.

Volim jako na proleće i leto da pustim muziku na discmanu (ili sada mp3 playeru - courtesy of my brother za rođendan), sednem na bajk i vozikam se gde mi se ćefne. Uživancija. Ili ako nisam za iživljavanje, već za casual driving, tu je Bilja sa njenom Alpinom i onda se provozamo po celom gradu, do keja, gde nas točkovi odvezu...

Što se tiče ovog drugog, to je sasvim posebna priča, kojom mogu da vas udavim mesecima. Ali ne, trudiću se da u najkraćim crtama opišem sve što je bitno. Od malena volim automobile. Svaka slika iz detinjstva obavezno je uključivala mali automobilčić u mojoj ruci. Tako sam jedva dočekao da skupim novaca i da 2001. godine, 14. oktobra kupim tada povoljno Ladu Samaru. Nažalost, posle dva meseca je crkla. I od tada je neobična i ponekada zadovoljavajuća i pomalo iritirajuća rupa bez dna. Nema gde me nije odvezla (bez ijednog problema - sem tada kada je crkla...) i kakva mi je zadovoljstva priredila. Pre dve godine sređen je veći deo limarije, a zbog skorog idiotizma nekih od komšija (da mi je samo znati kojeg - da mu otfikarim glavu) primoran sam i ove godine da je sredim. Ima par limarskoh intervencija, ali dosta farbanja, što uključuje i tu gigantsku ogrebotinu od pre više od nedelju dana, prouzrokovanu ključem ili od šrafcigerom... Biće tu par stotina jureja potrošeno na sređivanje. Malo neophodnih stvari i malo šminke. Ali mislim da će vredeti. Ako vas nešto ispunjuje i čini srećnim, ne vidim zašto (ako možete naravno) ne bi sebi to priuštili.

To su dve stvari na koje mogu da trošim novac sa voljom. Ponekada pomislim da je to besmislica (što mi i 99% ljudi kaže u lice) ali volim da održavam stvari koje mi nešto znače. Da mi traju duže. Da uživam svaki put kada ih vozim, kada ih vidim. Ne zbog drugih, kako bih se isticao ili kako bi me hvalili "Kako vam je komšija leeeeep auto... Čime ga održavate?", iako to svakako laska, već isključivo i samo zbog sebe.

Dva moja miljenika koja mi predano služe i na koje često trošim vreme. Novac nije bitan. Bitan je taj užitak i osećaj koji imate kada uradite nešto što volite. Kada imate nešto što želite. I kada vam to traje.

Tuesday, April 18, 2006

Korak napred

Ne, nije u pitanju ona (po mom lično mišljenju) španska serija zamišljena kako bi zanimala gomilu idiota i nekako pokušala da odvrati od sasvim opravdanog stereotipa da su španske / portugalske / centralnoameričke / južnoameričke serije stoga i kreirane. U pitanju je odluka koju sam čvrsto doneo poslednjih par nedelja. Napravio istinski korak napred i doneo odluku za koju verujem da je izuzetno bitna.

Kupiti plac.

Zašto? Radi toga da bih u skorije vreme, radeći kao crnac, magarac, propišavši krv i prolivši sav znoj, uspeo da skupim za gradnju montažne kuće od 80 do 100m2. Više je razloga, činilaca koji su me nagnali na ovu odluku, od kojih je jedan najbitniji.

Trava na budućem placuManje bitni ali nikako zanemarljivi razlozi su: neću da živim sa dugim osobama na jednom mestu (tj. u zgradi), neću da delim svoj životni prostor sa ljudima koji se ponašaju kao sebična stoka i rade šta im je volja i kad im je volja, hoću da svoj život živim na miran i staložen način, želim da moj život nikome ne smeta (buka, galama, odluka da određenog momenta uradim ono što želim...).

I kao najbitniji razlog - želim da svoj život podelim sa svojom srodnom dušom na jednom mestu, gde ću se skrasiti i moći njene i svoje želje sprovesti u delo, pretvoriti u stvarnost.

Da li će se to desiti? Svakako. Samo je pitanje vremena. Odlučan sam ove godine kupiti plac, 3-5 ari, na što povoljnijem mestu za... pa, za sve. Za život, za zabavu, druženje, za decu, dakle za sve. O mnogo stvari treba voditi računa i nadam se da ću u tome uspeti. Iskorak sam napravio izuzetnom štednjom i radom prethodne dve godine, pa ću napokon tom nogom kojom sam iskoračio kročiti na tvrdo tlo. Nadam se, na tlo koje će biti u našem posedu.

Dobro... sada mi je laknulo kada sam ovo napisao. Malo se i brinem zbog svega ovoga, gomila pitanja naviru... Da li ću uspeti, da li je to za mene, da li je to bolje rešenje... Da li želim sebe i nju u potpunosti uložiti u taj poduhvat... Nadam se da su svi ili makar većina odgovora na ova pitanja "da". Kao i ultimativni odgovor koji će nam biti postavljen za koju godinu. Wait and see :)

Monday, April 17, 2006

Mrzim spinnere

Globalni fenomen kiča i šunda koji doduše već duže vreme hara automobilskom scenom, pretvorio se i u lokalni fenomen. Od skora se na većem broju automobila, pogotovu taksi vozila mogu videti ultra-giga-hiper moderni spineri koji nemaju nikakvu drugu ulogu sem da čine da točkovi stoje kada se vozilo kreće i obrnuto.

Pitate se, zašto li je ova budala zbog zoga toliko ogorčena? Ne, nisam ogorčen, već jednostavno - mrzim takvu poplavu kiča i šunda u meni omiljen automobilski svet. Glupost.

Realno gledano, možda, ali samo možda ovo ima neku svrhu. Osim estetske naravno. Svrhu da zadivi pripadnice suprotnog pola (primenjivo samo u USA) ili pripadnike istog pola. Ustvari, ove druge da dovede do granice zavisti. I to naravno u slučaju aluminijumskih spinera, koji su ustvari felne sa dodacima. Plastici se niko, naravno razuman, ne divi.

U Srbiji, gde čisto sumnjam, mogu da se kupe aluminijumske felne sa spinerima, same plastične spinerske radkapne uzimaju maha. Taksisti, uglavno zadrigli i debeli, sa povišenim krvnim pritiskom i ulubljenim vozačkim sedištem, ponosito izbacuju laktove i nabace onaj osmeh - "Ha, ja imam ovo... šta god da je, a ti nemaš, jadniče!". Ostali, izgleda, za sada imaju malo ukusa. I mozga naravno.

Dođe mi da priđem svakom takvom maloumnom vozaču, pljunem ga u lice, i nogama izlupam po njegovom ponosu u tom momentu. Naravno, mislim na spinere, ne na polne organe.

Još jednom - spineri: glupost. Čista glupost. Mrzim ih.

Dobar dan...

...jel' vam vruća pica?

To je bila moja uvodna rečenica kada smo kolega i ja ušli u Fornetti. Nemojte misliti da me je izuzetno spopala neverovatna želja za razuzdanim i divljim seksom, to je nešto što... pa dobro, ima se - kratko i jasno. Ali, aman, zar takvu glupost da lupim? Nisam očekivao od sebe, ni najmanje.

Kolega nije primetio. Po izrazu lica prodavačice, plave, debeljuškaste i pocrvenele od pečenja peciva (možda se i ona "zapekla"?), nekako sušta suprotnost svojoj starijoj koleginici; reklo bi se da ni ona nije primetila.


"Koliko ćete?"
"Sto pedeset grama."

Izmeri prodavačica, stavi u kesu a i ja onako malo zacrveneo (ne od toplote ili sunca koje je danas baš zapeklo - gle čuda, opet taj glagol) izađoh sa to malo ponosa koje mi je ostalo posle izrečene gluposti. Uh, valjda nije shvatila. Valjda, ili ću morati da promenim izvor hrane na pauzi.

A možda i neću morati. Jer, kako reče moja koleginica, ko zna koliko puta su joj to ljudi rekli. Verovatno joj se i ohladila od tih silnih komentara.