Wednesday, April 19, 2006

Miljenici

Ko me iole zna, uveren sam da je bio siguran da će ova tema kad-tad biti na tapetu. Moji miljenici, dve stvari koje zaista volim. Naravno, osobe i stvari nisu isto pa stoga ljubav prema osobama i prema stvarima ne treba mešati. Elem, u pitanju su moj automobil i bicikl. Pošto sam veliki ljubitelj četvorotočkaša, a naročito vožnje na / u prevoznim sredstvima, ovo su dva sasvim logična izbora.

Kada sam naučio da vozilm bicikl redovno sam se iživljavao na zadnjem pneumatiku i cepao ga. Ali vrlo brzo ostao sam bez tog bicikla, pošto sam ga prerastao, a naš beloved Pony je otišao u zaborav i u rđu. Prvi od ova dva miljenika u moj posed je stigao bicikl. Na leto 2000. godine, kada sam odvojio više od pola svoje tadašnje plate i kupio ga. Capriolo Passat, hromirani, doduše tadašnja classic generacija. Znate, kada nemate nešto, ili još gore, imali ste i izgubili, to želite najjače i najviše. Tako sam jedva čekao da ga kupim. Bio je preskup. Zaista, za to vreme, isuviše skup. Ali služi mi verno već 6 godina. Redovno ga poliram posle zime, kako bih tačkice rđe skinuo sa njega. I juče je odvežen na osvežavanje. Nova lula, nov volan (sve hromirano, nešto čelik, nešto aluminijum), nove felne, glave, žice, stajka, torbica... Zaslužio je. Od prošle godine ima i nove gume (slick - pošto ga uglavnom vozim po asfaltu, a nema ni amortizere - prava drumska krstarica), nove paknove... Odvojio sam oko 70€ za dotičnu intervenciju.

Volim jako na proleće i leto da pustim muziku na discmanu (ili sada mp3 playeru - courtesy of my brother za rođendan), sednem na bajk i vozikam se gde mi se ćefne. Uživancija. Ili ako nisam za iživljavanje, već za casual driving, tu je Bilja sa njenom Alpinom i onda se provozamo po celom gradu, do keja, gde nas točkovi odvezu...

Što se tiče ovog drugog, to je sasvim posebna priča, kojom mogu da vas udavim mesecima. Ali ne, trudiću se da u najkraćim crtama opišem sve što je bitno. Od malena volim automobile. Svaka slika iz detinjstva obavezno je uključivala mali automobilčić u mojoj ruci. Tako sam jedva dočekao da skupim novaca i da 2001. godine, 14. oktobra kupim tada povoljno Ladu Samaru. Nažalost, posle dva meseca je crkla. I od tada je neobična i ponekada zadovoljavajuća i pomalo iritirajuća rupa bez dna. Nema gde me nije odvezla (bez ijednog problema - sem tada kada je crkla...) i kakva mi je zadovoljstva priredila. Pre dve godine sređen je veći deo limarije, a zbog skorog idiotizma nekih od komšija (da mi je samo znati kojeg - da mu otfikarim glavu) primoran sam i ove godine da je sredim. Ima par limarskoh intervencija, ali dosta farbanja, što uključuje i tu gigantsku ogrebotinu od pre više od nedelju dana, prouzrokovanu ključem ili od šrafcigerom... Biće tu par stotina jureja potrošeno na sređivanje. Malo neophodnih stvari i malo šminke. Ali mislim da će vredeti. Ako vas nešto ispunjuje i čini srećnim, ne vidim zašto (ako možete naravno) ne bi sebi to priuštili.

To su dve stvari na koje mogu da trošim novac sa voljom. Ponekada pomislim da je to besmislica (što mi i 99% ljudi kaže u lice) ali volim da održavam stvari koje mi nešto znače. Da mi traju duže. Da uživam svaki put kada ih vozim, kada ih vidim. Ne zbog drugih, kako bih se isticao ili kako bi me hvalili "Kako vam je komšija leeeeep auto... Čime ga održavate?", iako to svakako laska, već isključivo i samo zbog sebe.

Dva moja miljenika koja mi predano služe i na koje često trošim vreme. Novac nije bitan. Bitan je taj užitak i osećaj koji imate kada uradite nešto što volite. Kada imate nešto što želite. I kada vam to traje.

No comments:

Post a Comment