Wednesday, May 31, 2006

Jedan od "onih" dana...

Zutih, naravno. Doduse, to se zove zuta minuta, ali sta ako se taj vremenski period rastegne na... pa na vise sati, pretendujuci da proguta ceo dan, kompletna 24 casa?

Jutros se jedva probudih, znajuci da me ceka posao, znajuci da jedva cekam da danasnji i sutrasnji dan prodju, da docekam prokleti petak i vratim se u London kako bih na miru i u tisini mogao da docekam subotnji let za Beograd. Probudih se sa jos vecom upalom misica kompletnog tela, jer sam u nedelju sa prijateljima iz Londona dobacivao frizbi i igrao tenis (?!). Eto sta uradi profesija gde je najbitnije pomeranje jedne ruke iz lakta kako bi mrdao mis i par prstiju leve ruke zarad koriscenja precica na tastaturi... Jedva ustadoh uz gromoglasno "uuuuuuuuuuhh". Osecam se kao da imam 50 godina...

Dodjes na posao, niko te ne dira, niko se ne sali, niko ne progovara toliko cesto kao na poslu u maticnoj zemlji. Svi bulje u monitore i zauzeti su svojim delom posla. I tu me uhvati. Bas tu. Kada sam (opet) shvatio da jedva izdrzavam ove tri nedelje ovde, da mi sve zivo nedostaje. Drustvo, porodica, devojka, posao (ali onaj iz Srbije), pa cak i jebena latinicna "srpska" slova na tastaturi koja bih lako mogao da instaliram samo da imam administratorska prava na racunaru. A nemam.

Kada sada pogledam, pomislim kako je 3 nedelje brzo proslo. Kako nije bilo toliko strasno koliko mi se u prvi mah cinilo. Onda shvatim... koliko mnogo gresim. Koliko sam sporo ustvari potrosio 3 nedelje... na sta? Na posao. Na nesto ucenja pretposlednjeg ispita popodne (posto se vracam taman kada pocinje ispitni rok). Na malo vezbanja i razgibavanja. Najvise na televiziju i spavanje. Znam i zasto. Zato sto nisam hteo da shvatam, percipiram i razumem svet oko mene ove tri nedelje, jer to nije moj svet. Da sam ga shvatao pozitivno, nista mi ne bi nedostajalo. A ne mogu niti cu da ga shvatam pozitivno, jer to nije moj svet i ja ne pripadam ovde.

Sreda. Cetvrtak. Pa petak, divni petak. Kada cu vozom otici iz Portsmoutha i smestiti se samo na jedno vece u hotel u Londonu. Taman, dovoljno. Da se malo prosetam po centru, sasvim malo, sasvim dovoljno. I da se napokon u subotu vinem u nebesa u celicnoj ptici i posle par sati dotaknem lagano tlo zemlje koja se pre nedelju dana raspala. Iako se raspala, ipak je moja. Tu sam rodjen i tu pripadam, a ne ovde. Ovde, nikako. Ovde, nikada.

Ps. Naslov teme nema nikakve veze sa reklamama za proizvode koji su "super-upijajuci" i tome slicno. Cista koincidencija.

Wednesday, May 24, 2006

Dodatna zapažanja

Elem, u Portsmouth-u sam poslom već dve nedelje i počeo sam neke stvari da primećujem, koje bih želeo da podelim sa vama. Čisto radi toga da pokušam da naš narod uporedim sa engleskim, kako bi se istakle njegove dobre ali i loše osobine. Čije? Pa i jednog i drugog naroda, naravno.

Saobraćaj – teče abnormalno glatko. Da ne spominjem gradski prevoz koji je zaista vrhunac urednosti, praćenja reda vožnje i ostalog što bi inače trebalo da ga odlikuje. O tome kasnije. U saobraćaju u engleskoj ne trube čim neko ne krene na zeleno. Šta više, strpljivi su izuzetno. Spremni da čekaju. Ne jurcaju po ulicama. Propuštaju jedni druge (kada se vama to poslednji put desilo u Beogradu ili Pančevu?). Dakle, voljni su da pomognu u svakom momentu. Jedna mana je što voze levom stranom. Čist idiotizam. A druga... što ovolika ljubaznost može da ide na onu stvar i da se lako napravi kolona vozila koja se vuče zbog tamo nekog idiota. Ipak smo mi navikli da „legnemo“ na sirenu zbog takvih.

Gradski prevoz – rekao sam, vratiću se na ovo. Za početak, svi autobusi imaju tapacirana sedišta. Svi. 90% autobusa su niskopodni. Dalje, postoji dugme na skoro svakoj šipki za držanje kojim se zahteva od vozača da stane. Nema onoga „majstore, ima izlaz“. I dovoljno je da se samo jednom stisne dugme (ne morate vi, već može i neko drugi ko izlazi) i zasvetleće znak „stopping“ u autobusu kako i drugi ne bi zvonili. To me je oduševilo. A ako želite da autobus stane, a vi ste na stanici, samo ispružite ruku. Ako ne želite, ne ispružate. Ako nema nikog da izađe, autobus će glstko proći pored vas. A mesta u vozilu koliko želite. I za torbe, teret, za kolica sa detetom, za invalide, za sve... Vozača možete sve da pitate. Od informacija o stanici, trasi, karti... Mana, opet jedna jedina... što ako neko smara vozača, nećete doći na odredište toliko brzo i toliko lako.

Kupovina – znate kako u Srbiji u nekom supermarketu od čak 6 kasi radi najviše jedna ili dve? E, pa ovde to nije slučaj. U Tesco-u (gde sam najčešće kupovao), kao i u Burger King-u sve kase rade. Apsolutno sve. Nema da neka ne radi. Ako nema posla, lako ćete proći kroz kasu, platiti svoje stvari, a pre svega toga uočiti kasirku koja zeva i smara se čekajući da joj neko priđe. U najgorem slučaju imaćete ispred sebe najviše jednu osobu. I naravno, ako vam je kusur 4 funte i 37 penija, dobićete 4 funte i 37 penija. Ne kao kod nas; ako nešto košta 40 dinara i 37 para, kasirka će to najljubaznije da vam zaokruži na 40 dinara i 50 para. Ili ponekad na 41 dinar. Šta mislite koliko se toga nakupi u toku dana? U kupovini su maheri, mnogo ispred nas.

Hrana – e, napokon da smo u nečemu bolji. Ništa nije bolje od stare dobre srpske pljeskavice, dimljene vešalice, bele vešalice, punjene pljeskavice, pileće džigerice... Ovo đubre koje se ovde nudi (i koje se najčešće jede), a koje sam i ja primoran da jedem ne može da se okarakteriše kao hrana. Male količine, sve je suvo, bljuzgavo, bezukusno, nema ukusa, nema mirisa, nema ničega. A bezobrazno puno košta. Da čovek ne poveruje. Tu smo milenijumima ispred njih, i ostaćemo.

O ljudima neću da pričam. Već sam spomenuo najbitniju stavku u prethodnoj temi i ne želim da se opet vraćam na to gnusno tlo :)

Friday, May 19, 2006

Kada je Bog stvorio Britaniju...

Mora da je prvo pomislio “Kakvu sam veliku, ogromnu, katastrofičnih razmera, grešku napravio!!!”. Neki od vas bi pomislili da su u pitanju prostranstva, razmišljanje ljudi ili nešto sasvim treće. Ne. Prostranstva su prelepa, sam Portsmouth u kojem sam osuđen na tri nedelje samovanja i rada je grad u kojem često sipi kiša, ali osvane i sunce, jako zamiriše cveće i procvalo drveće. Ljudi razmišljaju izuzetno pametno, bistro, dobroćudni su mnogo više nego bilo koji ljudi koje sam upoznao, na ulici i u saobraćaju svi su prijateljski nastrojeni i puštaju druge čak i kada imaju prednost. Pa ljudi, ovde se čak i prosjak koji moli za novac a vi mu ne date, zahvaljuje!

Čemu pretpostavka da je Svemogući tako reagovao? Stoga što je skapirao da će ovde sveta veza između muškarca i žene teško biti podnošljiva. Sada shvatam u potpunosti engleske muškarce i zašto su toliko zaluđeni fudbalom, golfom, idiotskim kriketom i sličnim pizdarijama.

Zbog žena, isključivo zbog žena. Da li je moguće da je On stvorio izuzetno lepo mesto za život, prepuno raznolikih vrsta biljaka i životinja, planina i ravnica, šuma i pašnjaka a da je za standardnog engleskog Adama odabrao Evu od najmanje 90 kilograma? E, pa moguće je. Dođite u Veliku Britaniju i shvatićete prvog momenta da je moguće. Ogromna većina engleskinja (tu ne računam indijke, kineskinje, crnkinje i tome slično – govorim o čistokrvnim engleskinjama) su predebele, pegave, sa jako malo pigmenata u koži, izraženih konjskih zuba, odvratne slamaste kose i podsećaju na staro drveno bure za kišeljenje kupusa sa nogama, rukama i glavom. Ali staro drveno bure koje prati modu.

Dake više tipova žena se mogu sresti ovde. Počevši od mlađih koje ekstremno prate modu – zamislite plavušu od 1.65cm visine sa 85kg težine u japankama (krik mode dok napolju pada kiša), plitkim (?!?!?) farmerkama sa kratkim nogavicama, roze majici, maloj torbici na ramenu i ogromnim podvaljkom umesto vrata. Da smrša jedno 30kg ili ode na liposukciju, možda bi od nje nešto i bilo. Zatim, ako uzmemo u obzir da su ovde najmršavije slatke male bakice i da u toj klasi nema ovih izroda, druga klasa su radne žene – mid 30s. U radnom odelu, kao suknja, stockings, gore sako, štikle koje zaista ne znam kako uspevaju da izdrže tu mamutsku težinu. Uostalom, kako išta od ovoga (šavovi na odelu, materijal koji se koristi za čarape, ili pak bilo čiji ukus) može da izdrži tu težinu?! Da dođemo pri kraju sa najsvežijim primerom kako Britanija što se ovog pitanja tiče ide lepo u tri materine, video sam i dete od jedva godinu dana koje je strpano u kolica, a gura ga mama koja ima profil ove radne žene iz prethodnog primera. Mama više i nije toliko privlačna za primer, pošto je tako nešto malopre opisano, ali je dete za medalju. Ili možda bolje za svinjokolju. Dobro da se ošuri, izvade iznutrice i biće dobro za jedan kanibalistički ispraćaj u vojsku, jebote! Kada pre dete od godinu dana ugojiše toliko?! Pomislio bi čovek da ga zaista za tu svrhu i goje. Poslednji primer su gomila školaraca koji se zezaju na putu do škole, a dvoje da prođe ulicom trebala bi im širina od 3 metra! Užas, užas i užas!

Najčudnije je što je izuzetno veliki procenat engleskinja debeo još u mlađim tinejdžerskim danima, dok englezi nisu za to valjani primer. Baš zbog toga što im ne pada na pamet da se zanimaju svojim ženama, devojkama, pa vredno treniraju i imaju iole normalnu liniju. Dobro, i oni su ružni kao akrepi, ali makar nemaju nepristojnu težinu.

Kao zaključak se nameće jedina mogućnost. Gledajte njihova prostranstva, životinje (lepše su), kućice (ancient style) ili pak automobile. Ovoga poslednjeg imaju na zilione i većina njih su nova. Biće vam mnogo prijatnije za oko nego da gledate engleske devojke i žene, verujte mi na reč.

Dakle, jedva čekam da dođem nazad u Pančevo. Puno momaka i devojaka koji su normalni. Vizuelno makar!

Tuesday, May 09, 2006

Streamripper

Za sve internet radio zaluđenike kakav sam i ja, ovaj mali Winamp plug-in će zlata da vredi. Ako je streming zabranjen preko stanice (kakav je recimo na mojoj omiljenoj DI.fm) plug-in jednostavno pravi paralelni stream i snima mp3 fajl u odabrani folder. Ne samo to, već grabi i ID3 tag tako da uvek možete znati koja je pesma u pitanju! Fenomenalno, zaista! Morao sam mali post da napravim da podelim oov čudo sa svima koji posećuju ovaj blog.

Za sve informacije i download pogledajte link ispod.
streamripper.sourceforge.net

Ps. Zahvaljujući mom bratu Bokkie-u sam dobio ovaj odličan plug-in.

Moderni Ferrari-jevci

Bela strelica je jasna asocijacija - tangasti članovi Ferrari tima.Khm... Ko bi rekao da ja, koji ne volim ni malo Ferrari tim u Formuli 1 (a za kuriozitet - izuzetno cenim i volim njihove drumske automobile) hoću da posvetim jednu temu ovom timu. Pa, ima razloga.

Modernizovali su se, nema šta. Baš su "in". "U trendu", kako bi rekla ona trudnjača, voditeljka istoimene emisije na nepostojećoj nacionalnoj televiziji. Mislim da će biti sasvim dovoljno ako kažem da pogledate njihov zadnjice i razmislite na šta vas asocira beli četvorougao na odelima. Da, na dupetu.

Mene je asociralo na tange. Isto i mog Kuma. Dobro, neka se članovi Ferrari tima feminiziraju, ne smeta meni. Samo bih dizajnera njihove odeće obesio na sred podijuma za dodelue nagrada. Za primer. On će meni tu da feminizira omiljeni sport :)

Thursday, May 04, 2006

Queen, here I come again

London, noću... ne bih ga baš opet gledao......doduše, bez oduševljenja. Već nedelju dana mi se govorka da se može desiti da odem poslovno u Veliku Britaniju i to na par nedelja. Ovoga puta nisam oduševljen, ne hvata me uzbuđenje, nema tog osećaja kao da idem u stranu zemlju... već samo osećaj da idem tamo da - radim. Što i jeste istina, naravno. Ko bi slao ikoga u stranu zemlju da se zajebava, jel'te?

Mogu da pretpostavim u čemu je fora i zašto se tako osećam. I samom pretpostavkom, siguran sam da bih uboo u centar. Tri nedelje, heeej... Tri nedelje bez mog društva, bez domaće hrane, bez roditelja, bez mojih stvari, mojih kola... i što je najbitnije - bez moje devojke. U tome je najveća stvar, u tome je najveća caka.

Znam, otići ću, zaraditi neku kintu, ko zna kako se provesti sa englezima koji mi nekako baš i ne pasuju kao društvo. Pa ni potencijalno. Mnogo vrdaju, mnogo se migolje, ono što misle baš i ne kažu... Ne govori se u narodu za džabe "nemoj da se praviš englez". Smor. I ta kinta koju ću zaraditi, dobro će doći. Svakako će dobro doći da ispunim taj cilj i vrlo skoro skupim pare za plac. I to vreme koje ću popodne imati za sebe, dobro će doći za crtkanje na firminom laptopu, za spremanje ispita (pošto se taman vraćam u Srbiju pred junski ispitni rok), za... pa razmišljanje. Za pisanje. Sve i svašta. Biće dobro i za nju, da se koncentriše na posao. Na praksu, na rad. Mada znam da će joj biti jako dosadno u određenim momentima. Vrrrlo dobro znam. Isto kao meni.

Za šta sve ovo ne valja? Za moju vezu. Biljanu i mene. Zato što ne prođe dan da se ne vidimo, na par sati najmanje. I pored toga što se zna da radim u takvoj firmi gde mogu kada im prdne da me pošalju na ostrvo, kod Kraljice, da krvavo zarađujem proklete funte... znam da svaki put kada dođe do tog momenta, osećaću se kao govno. Kao da namerno nešto radim, što nam ne odgovara. A mogu misliti kako se ona oseća. I kada pomislim, obuzme me tuga, seta... sve te misli koje te "spuste". Zato što znam kako je bilo prošlog leta kada sam išao poslovno u Portsmouth (usta brodske luke). I kako je reagovala, kako sam reagovao.

Stvarno mi se ne ide, ipak - sada je kasno. Sutra idem po vizu, moram već da sređujem i karticu na telefonu i prebacim se na postpaid kako bih imao jevtiniji roaming... I kako bih mogao jednom dnevno da se čujem sa Biljanom. Biće to dug period, moraću da izdržim. Već osećam da mi nedostaje, iako nisam ni otišao... Damn...

Wednesday, May 03, 2006

1986. godina

Napušteni grad...Godina koju treba zapamtiti. Godina kada su ljudi pokušali da uhvate Boga za onu stvar i zavrnu mu je, a on se na kraju jednostavno nasmejao i učinio nešto što niko nije očekivao - doneo im je veliku, ogromnu katastrofu.

Ne znam koliko ljudi se seća ovog grada, Černobila, kao i događaja po kojem je poznat... ako se i seća... kako ga se seća? Moje klinačko zapažanje, i pored toga što kada sada razmislim i setim se da su stariji ljudi delovali mnogo zabrinutije nego ja, bilo je da se jako nerviram što te godine nismo mogli da jedemo salatu. Pogodite zašto? Kontaminacija. Kako se još jednom pokazuje tačnom činjenica da je neznanje majka sreće... i kako deca lako percipiraju stvari.

Čitao sam pre koju godinu (mislim da je baš bilo prošle godine) pisanje jedne devojke iz Ukranije o tome, koja je na motoru, fotoaparatom dokumentovala dosta toga. Prazan grad, napuštene kuće, zgrade... Sje je ostalo onako kako je to bilo 80-ih. Kao da je 50.000 ljudi ustalo i otišlo iz grada, zauvek. I sve deluje sablasno. Napuštena tehnika - vozila, helikopteri, vatrogasni kamioni... baš ti koji su gasili požar u nuklearki. Svi ozračeni, ne sme im se prići. I tek poneki žitelj koji će radije umreti tu gde je rođen, nego da napusti svoje ognjište.

Pogledam sada i drugu stranu te "medalje". Taj sajt. Kako je do toga došlo. Ko je nastradao i kako. Kako izgledaju posledice, koje su najočiglednije na ljudima i deci koja su se našla na ulici, igrajući se tog kobnog dana. Dok je lagano padala radioaktivna kiša... Užas svih užasa. Deformacije tela, za koje su krivi ljudi i samo ljudi. Ljudsko znanje i neznanje. Pamet i glupost. Skromnost i oholost. Jače od svih ratova. I prirodnih katastrofa. Od svega se čovek može zaštititi, ali od onoga što on stvori i na kraju sjebe - nikako. Nuklearna katastrofa je baš to što vas, ne daj Bože da ikada do nje dođe, neće zaobići. Nikada.

Pogledajte. Nikako nećete ostati ravnodušni... Moje reči su tu totalno suvišne.
Esej o Černobilu

Ps. Flash i iole dobra internet konekcija se podrazumevaju.

Edit:
Zahvaljujući Milošu, prepravio sam malo post sa stvarnim činjenicama - devojka iz Belorusije je ustvari devojka iz Kijeva, Ukrajine. Takođe, mislim da bi bilo korisno pogledati i njen sajt koji ima tu foto priču o Černobilu.
www.elenafilatova.com

Ps. Thanx na kritikama.

Monday, May 01, 2006

Ti, ja, i svi koje znamo

Film, inače. Radnja, nije neka. Teško shvatljiva ali utiče. Da li zbog filma ili zbog celog dana sa Biljom i društvom na Kalemegdanu... uveče posle odgledanog filma, osećao sam se drugačije.

Lepše, svežije, kao da nije svako veče kada gledamo filmove isto. To ponekad zamara, ali sada ne.

I sada sedim u kolima, kiša lupa o krov, kuckam na blogu. I lepo mi je. Jedva čekam da opet vidim Bilju sutra...