Wednesday, May 24, 2006

Dodatna zapažanja

Elem, u Portsmouth-u sam poslom već dve nedelje i počeo sam neke stvari da primećujem, koje bih želeo da podelim sa vama. Čisto radi toga da pokušam da naš narod uporedim sa engleskim, kako bi se istakle njegove dobre ali i loše osobine. Čije? Pa i jednog i drugog naroda, naravno.

Saobraćaj – teče abnormalno glatko. Da ne spominjem gradski prevoz koji je zaista vrhunac urednosti, praćenja reda vožnje i ostalog što bi inače trebalo da ga odlikuje. O tome kasnije. U saobraćaju u engleskoj ne trube čim neko ne krene na zeleno. Šta više, strpljivi su izuzetno. Spremni da čekaju. Ne jurcaju po ulicama. Propuštaju jedni druge (kada se vama to poslednji put desilo u Beogradu ili Pančevu?). Dakle, voljni su da pomognu u svakom momentu. Jedna mana je što voze levom stranom. Čist idiotizam. A druga... što ovolika ljubaznost može da ide na onu stvar i da se lako napravi kolona vozila koja se vuče zbog tamo nekog idiota. Ipak smo mi navikli da „legnemo“ na sirenu zbog takvih.

Gradski prevoz – rekao sam, vratiću se na ovo. Za početak, svi autobusi imaju tapacirana sedišta. Svi. 90% autobusa su niskopodni. Dalje, postoji dugme na skoro svakoj šipki za držanje kojim se zahteva od vozača da stane. Nema onoga „majstore, ima izlaz“. I dovoljno je da se samo jednom stisne dugme (ne morate vi, već može i neko drugi ko izlazi) i zasvetleće znak „stopping“ u autobusu kako i drugi ne bi zvonili. To me je oduševilo. A ako želite da autobus stane, a vi ste na stanici, samo ispružite ruku. Ako ne želite, ne ispružate. Ako nema nikog da izađe, autobus će glstko proći pored vas. A mesta u vozilu koliko želite. I za torbe, teret, za kolica sa detetom, za invalide, za sve... Vozača možete sve da pitate. Od informacija o stanici, trasi, karti... Mana, opet jedna jedina... što ako neko smara vozača, nećete doći na odredište toliko brzo i toliko lako.

Kupovina – znate kako u Srbiji u nekom supermarketu od čak 6 kasi radi najviše jedna ili dve? E, pa ovde to nije slučaj. U Tesco-u (gde sam najčešće kupovao), kao i u Burger King-u sve kase rade. Apsolutno sve. Nema da neka ne radi. Ako nema posla, lako ćete proći kroz kasu, platiti svoje stvari, a pre svega toga uočiti kasirku koja zeva i smara se čekajući da joj neko priđe. U najgorem slučaju imaćete ispred sebe najviše jednu osobu. I naravno, ako vam je kusur 4 funte i 37 penija, dobićete 4 funte i 37 penija. Ne kao kod nas; ako nešto košta 40 dinara i 37 para, kasirka će to najljubaznije da vam zaokruži na 40 dinara i 50 para. Ili ponekad na 41 dinar. Šta mislite koliko se toga nakupi u toku dana? U kupovini su maheri, mnogo ispred nas.

Hrana – e, napokon da smo u nečemu bolji. Ništa nije bolje od stare dobre srpske pljeskavice, dimljene vešalice, bele vešalice, punjene pljeskavice, pileće džigerice... Ovo đubre koje se ovde nudi (i koje se najčešće jede), a koje sam i ja primoran da jedem ne može da se okarakteriše kao hrana. Male količine, sve je suvo, bljuzgavo, bezukusno, nema ukusa, nema mirisa, nema ničega. A bezobrazno puno košta. Da čovek ne poveruje. Tu smo milenijumima ispred njih, i ostaćemo.

O ljudima neću da pričam. Već sam spomenuo najbitniju stavku u prethodnoj temi i ne želim da se opet vraćam na to gnusno tlo :)

4 comments:

  1. Web designom, što pitaš?

    ReplyDelete
  2. važno je da vreme prolazi...
    sve najbolje

    ReplyDelete
  3. Pitam iz radoznalosti....citam te duze vreme i cesto pominjes posao,a nikako da skontam koje je zanimanje...hvala sto si mi otkrio enigmu.

    ReplyDelete