Wednesday, May 31, 2006

Jedan od "onih" dana...

Zutih, naravno. Doduse, to se zove zuta minuta, ali sta ako se taj vremenski period rastegne na... pa na vise sati, pretendujuci da proguta ceo dan, kompletna 24 casa?

Jutros se jedva probudih, znajuci da me ceka posao, znajuci da jedva cekam da danasnji i sutrasnji dan prodju, da docekam prokleti petak i vratim se u London kako bih na miru i u tisini mogao da docekam subotnji let za Beograd. Probudih se sa jos vecom upalom misica kompletnog tela, jer sam u nedelju sa prijateljima iz Londona dobacivao frizbi i igrao tenis (?!). Eto sta uradi profesija gde je najbitnije pomeranje jedne ruke iz lakta kako bi mrdao mis i par prstiju leve ruke zarad koriscenja precica na tastaturi... Jedva ustadoh uz gromoglasno "uuuuuuuuuuhh". Osecam se kao da imam 50 godina...

Dodjes na posao, niko te ne dira, niko se ne sali, niko ne progovara toliko cesto kao na poslu u maticnoj zemlji. Svi bulje u monitore i zauzeti su svojim delom posla. I tu me uhvati. Bas tu. Kada sam (opet) shvatio da jedva izdrzavam ove tri nedelje ovde, da mi sve zivo nedostaje. Drustvo, porodica, devojka, posao (ali onaj iz Srbije), pa cak i jebena latinicna "srpska" slova na tastaturi koja bih lako mogao da instaliram samo da imam administratorska prava na racunaru. A nemam.

Kada sada pogledam, pomislim kako je 3 nedelje brzo proslo. Kako nije bilo toliko strasno koliko mi se u prvi mah cinilo. Onda shvatim... koliko mnogo gresim. Koliko sam sporo ustvari potrosio 3 nedelje... na sta? Na posao. Na nesto ucenja pretposlednjeg ispita popodne (posto se vracam taman kada pocinje ispitni rok). Na malo vezbanja i razgibavanja. Najvise na televiziju i spavanje. Znam i zasto. Zato sto nisam hteo da shvatam, percipiram i razumem svet oko mene ove tri nedelje, jer to nije moj svet. Da sam ga shvatao pozitivno, nista mi ne bi nedostajalo. A ne mogu niti cu da ga shvatam pozitivno, jer to nije moj svet i ja ne pripadam ovde.

Sreda. Cetvrtak. Pa petak, divni petak. Kada cu vozom otici iz Portsmoutha i smestiti se samo na jedno vece u hotel u Londonu. Taman, dovoljno. Da se malo prosetam po centru, sasvim malo, sasvim dovoljno. I da se napokon u subotu vinem u nebesa u celicnoj ptici i posle par sati dotaknem lagano tlo zemlje koja se pre nedelju dana raspala. Iako se raspala, ipak je moja. Tu sam rodjen i tu pripadam, a ne ovde. Ovde, nikako. Ovde, nikada.

Ps. Naslov teme nema nikakve veze sa reklamama za proizvode koji su "super-upijajuci" i tome slicno. Cista koincidencija.

No comments:

Post a Comment