Friday, August 11, 2006

Zdravstvo i pacijenti

Pored rizika da ću zvučati kao jedan moj prijatelj, moram da ispričam jednu sasvim običnu priču.

Sreda prepodne na poslu. Buljim u Sony TFT i nešto tabanam. Posle sat vremena rada, levo oko počne da suzi. I suzi, neprekidno. Ja papirnim maramicama, prstima, čime-sve-ne pokušavam da sprečim izlivanje telesne tečnosti, ali avaj. Oko je uporno. Od prevelike želje da sprečim "plakanje", a uz to i trljanjem oka, dotično je pocrvenelo i tako ostalo do podneva.

Kada sam se vratio kući, odlučim da odmorim malo, u nadi da će crvenilo splasnuti. Opet avaj, oko se još i nadulo, a crvenilo je ostalo. Knjižica neoverena, ne vredi otići kod doktora i kukati da vas pregleda. Ostavim to za sutra, first thing in the morning.

I overim knjižicu kod koleginice i uputim se u očnu bolnicu u Pančevu. Sve se nadam "nije gužva, nije gužva...!" Kad ono, naravno - gužva. Samo sam ja te sreće. Puna, puna! čekaonica, gomila babetina i starkelja koji čekaju kao u njihova zlatna "ragbi" vremena kada su se čekale gomile ulja, hleba, šećera, a uz to se u velikim količinama lakatalo i psovala se majka, otac, bliža i dalja rodbina. Setim se "divnih" 90-ih godina... I stignem na red, čekajući 15 minuta, dedu i još jednu tetku da iskukaju brojeve za čekanje.

"Dobar dan... ja bih da kod doktora na pregled, oko mi je oteklo", kažem ja sestri (iliti bolje tetki koja bi i sama mogla na pregled kod oftamologa jer "čkilji" na oba oka) sa očigledno natečenim, nabubrelim levim okom koje uporno pokušavam da držim u normalnom stanju.
"Potreban vam je uput od lekara", odgovara, a pored njenog lica stoji natpis - uput je potreban osim za hitne slučajeve.
"Nemam uput, može li bez uputa?", pitam, nadajući se da sa "dovoljno hitan" sa mojim levim paradajzom.
"Može, ali pregled košta 400 dinara. Sa overom i svim ostalim, to košta 1000 dinara".
"?!?!?!?!?!", pomislim, psovajući sebe što nisam razmenio pare, kako bih imao dovoljno za ovaj luksuz i istog momenta uživao u blagodetima društva iz 1920. godine. Pitam se, koliko bi me tek opalili po ušima da jutros nisam overio knjižicu. Verovatno kao nekog stranca bez zdravstvenog osiguranja.

Odustanem, krenem do kola kako bih usput razmenio pare a i otišao po uput. Ne pada mi na pamet da čekam među staramajkama, imam sigurno pametnija posla. I stignem srećom brzo u "Novi Svet", nadajući se da ću tu makar proći brzo. AVAJ! 9:32, vreme stizanja; 9:30-10:00, perios pauze zdravstvenih radnika. Odlaze, polako odlaze, stišćem pesnicu kojom bih najradije opizdio ili sebe u glavu ili onu nafrakanu sestru (ova je zaista sestra, mlada, lijepa, jel'te...) koja ima više šminke na sebi nego "dama noći", ali je onaj beli "kombinezon" izvlači da baš ne liči na nju. Samo sam ja te sreće... Odlaze, odlaze... ja ostavljam knjižicu i nadam se da će tih 30 minuta biti najmanje 40, jer ispod toga nema šanse. Tradicija: kafa se mora popiti, nokti nalakirati, tračevi ispričati a i pacijenti se moraju malo opustiti, zar ne? Red je da se i nešto ubaci u kljun, pa rekoh da se sa njima solidarišem i da makar jednu stvar uradim što i sestre i doktorke - da doručkujem.

Dočekam ih napokon i oko 10:45 stignem na red kod nove i vrlo mlade doktorke. Možda godinu-dve starija od mene. I na kraju biser i najbolja stvar dana... Pregleda me ona i da mi kapi za oči i uput kod oftamologa.

"Ako ne splasne otok za dan-dva, idite kod oftamologa. Mada, trebao bi da splasne, nije ništa strašno". I splasnulo je taj četvrtak skoro skroz, a u petak se nije moglo naslutiti da sam imao ikakvih problema sa okom. Zamislite da sam samo tražio uput za pregled, i otišao u očnu bolnicu. Izgubio bih nerve, totalno poludeo od kuknjava i priča "kako je nekad bilo", "kako smo mi mladi nepristojni pa ne želimo da pustimo 425.000 babuskera i starkelja ispred sebe jer oni imaju prednost" i tome slično.

Ne podnosim medicinske sestre i bolnice, ne podnosim posete i čekanje, i to ponajviše zato što su uvek tu starci koji me smore i iznerviraju svojim kukanjem i blebetanjem... Zato i mrzim da sam bolestan...

No comments:

Post a Comment