Tuesday, October 31, 2006

Referendum za ustav

Spadam u onaj procenat od 53-55% ljudi koji su "iskoristili svoje građansko pravo i glasali na referendumu", koliko god ta rečenica zvučala izlizano i istrošeno. Želeo sam da dam svoj glas i da dam svoj doprinos novom ustavu Republike Srbije zaokruživši da na listiću. Ovo da nije ni idiotu moglo da promakne, pošto se toliko forsiralo na televiziji, bilbordima, plakatima, flajerima... aman, svuda. Ali nećemo o tome kako sam glasao, već baš o nekim utiscima o referendumu.

Mala knjižica donošena je više godina na svetlost dana.


Prvi osećaj koji sam stekao, pri početku kampanje je - da zaista trebam glasati i pomoći usvajanju ustava. Čak u početku nije bio osećaj da se to pitanje narodu nametalo. A onda kampanja počela da bude jača i jača, intenzivnija, kako su se 28. i 29. oktobar približavali. Sve dotle dok nije počela da preti da mi ubije bilo kakvu želju da mrdnem prstom i zaokružim išta. Jednostavno, osetio sam kao da mi neko nameće da moram da izađem, pa makar crkao taj dan. "Ima da izađeš, pa kud puklo - da puklo, mali beznačajni srbine!" Subota mi se gadila, nije mi padalo na pamet da uključujem televizor, već da pokušam da to manje obraćam pažnju na referendumsku groznicu. Već na sajmu knjiga me je dočekao ogroman Ustav na ulazu u halu 1 Beogradskog sajma. Kakva smejurija, zaista... Pa zato im je trebalo par godina da "donesu" taj ustav. Vidi kol'ki je!

Pratio sam pomalo jedino uveče šta se dešava i shvatio da nisam jedini. Mali procenat, svega nekih 17% izašlih u subotu. Nije samo meni prekurčilo, i drugima je bilo preko glave. A onda dođe nedelja. Odmah ujutru, doručkovah i malo gledah TV Avala, koja je čini mi se, jedina koja nije prikazivala onu šlajfnu sa tekstom "poštovani građani... bla, bla, bla..."

Kampanjski billboard: Dobro dani za dobro Srbije

Ma, fenomenalni dani za Srbiju, ali da li su dobri i za nas - građane Srbije?


Stoga mi se nije okretao želudac, već mi je sama sijalica sinula u glavi i spakovah se i odoh na biračko mesto. Prijavih se, uzeh papir, zaokružih da i vratih se kući. Uopšte nije bilo teško, čak pomislih "kako ljudi mogu da ne glasaju, to im je 15 minuta života, o pitanju koje se njih tiče!" Ali onda shvatih opet... kampanja, udri-tuci, guraj, prikazuj na sva zvona, televizijije - opet! Možda sam kasnije preko dana na momente i zažalio, samo zbog te proklete kampanje, tog siljenja ljudi da se izađe na referendum, to forsiranje, to tupljenje...

Verujem da sam uradio dobru stvar. Pročitao sam solidan deo ustava i definitivno je bolji od prethodnog, da će poboljšati i život nama beznačajnim ljudima ove zemlje. Verujem da će malo zagorčati život svim onima koji misle da ćemo se tako lako odreći KiM, iako slabo verujem da ćemo ga zadržati. Verujem da je bolje imati i ovakav solidan ustav, nego nikakav.

Ali, eto - neću više da vas smaram sa političkim temama i dešavanjima u Srbiji, kakva god ona zemlja bila.

Friday, October 27, 2006

Opet smrdi

Još jedno divno jutro je osvanulo nad gradom Pančevom. Krećem na posao, i tik što sam kročio van zgrade osetim veliki "kiselkasti" smrad koji para nos. Odmah se setim kako je i juče ujutru smrdilo i kako se uveče, kada sam vozio Biljanu kući, mogao osetiti miris koji je podsećao kako na benzin tako i na smeće, đubre, trulež. Neverovatno...

Rafinerija Nafte Pančevo noću

Dobrodošli u grad smrti...


Kao najodgovornije za ovo smatram kako fabrike u "južnoj zoni", tako i sve moguće čelnike čije debele guzice nafatirane parama zauzimaju glavne fotelje u tom prokletom "upravljačkom" lancu. Nisu samo oni zaslužni, zaslužni za ovakvo stanje smo i mi sami - građani Pančeva. Kako drugačije objasniti nejedinstvo i raskol kod građana? Jedino time što ove fabrike donose ogromnu zaradu i radnicima i vladi, a za zagađenje... boli ih ona stvar. Ne može se u Srbiji, a Pančevu pogotovo, imati dobra fabrika koja i dobro zarađuje i malo zagađuje. Ili ćemo imati para a biti trovani, ili ćemo imati svež vazduh a biti gladni. Trećeg nema. A i ako ima, niko o tome neće niti želi da razmišlja. Ali, najglavniji krivci su fabrike Rafinerija Nafte Pančevo, Azotara i Petrohemija.

Radnik u RNP

Vrlo verovatno da ćemo svi morati uskoro ovako da se oblačimo. Maska je obavezan modni detalj.


Koji mi to sistem zaštite imamo? Imamo "Opštinski monitoring sistem" koji prati šta se dešava, ali koji ničemu ne služi. Sem praćenju tih čestica u vazduhu. Kancerogenih, otrovnih, praškastih. Odgovorni koji bi trebali da reaguju u takvim situacijama ne obaziru se na pozive građana na telefon 985, koji redovno prijavljuju smrad i zagađenje. Prave zaštite ne postoji. Zavisimo od milosti i nemilosti majke Prirode na prvom mestu, koja nam ili vetrom donese "miris" u grad, ili zapljusne Beograđane koji odmah počnu da kukaju kako smrdi. A mi sa time (ne)živimo već poslednjih 40 godina. Ne zavisimo od milosti i nemilosti Vlade, ili pak Ministarstva nauke i "zaštite životne sredine" pošto njih zabole za narod i stanovništvo.

O tome se poslednja dva dana pisalo na sajtu B92 (možda je i na vestima bilo, ne znam - ne gledam više), a komentari čitalaca sajta su različiti. Ali svode se na isto... Od spašavanja grada nema ništa. Izginućemo i pomrćemo svi lagano i tiho, i to onda kada svi zaborave na Pančevo pošto tada više nećemo da im donosimo toliko puno para koliko im sada donosimo.

Samo jedno pitanje? Dokle više?!?!

Thursday, October 26, 2006

Sajam knjiga

Logotip 51. Beogradskog Sajma

Sajam će i ove godine privući veliki
broj posetilaca i čitalaca.


Ove godine, po prvi put sam našao vremena da se organizujem i zaplaniram odlazak na Beogradski sajam knjiga. Za razliku od Beogradskog sajma automobila, ali ne onog smešno „Car Show“-a od prošle godine već pravog Sajma automobila, koji posećujem svake godine.

Po prvi put ću u subotu otići zajedno sa Biljanom i njenom drugaricom na Sajam knjiga. Jedna od knjiga za koju znam da ću sigurno uzeti je Daglas AdamsovVodič kroz galaksiju za autostopere“, čiji sam veliki fan i koju sam više puta pročitao a nemam je u svojoj skromnoj kolekciji. Druge knjige koje planiram da uzmem su enciklopedije koje se prodaju uz Politikin Zabavnik a koje nisam od početka sakupljao. Nekih 7 enciklopedija koje su interesantno urađene, šarene i zaista korisne za decu. Sećam se da sam kao mali obožavao nešto slično tome, kao „1000 zašto 1000 zato“ ili „Reci kako“, „Reci zašto“... O Diznijevim knjigama sa pričama koje su ekranizovane u vidu crtanih ili običnih filmovima i da ne pričam. To smo kao klinci Boki i ja raskupusali od čitanja.

O stručnim knjigama za dizajn ne želim ni da razmišljam. Kako kolega Vili reče „kada imamo permanentnu internet konekciju, šta će nam knjige? Ionako sve možemo da nađemo na internetu brzo i lako“.

Čak mi je palo na pamet da za drugara čiji je rođendan u decembru kupim knjigu o održavanju Lade Nive. Naravno, ako uspem da nađem i ako je neka izdavačka kuća to izdala, nešto slično Tehničkoj knjizi i knjigama za održavanje Golfa 2 ili Lade Samare.

Takođe, svratićemo i do bazara, da malo prošvrljamo i pogledamo šta ima da se kupi od odeće za predstojeću zimu.

A vi? Imate li neki predlog za novu knjigu?

Monday, October 23, 2006

Putnik i ja

Sutra od 10:00 časova u kabinetu 233, oči u oči. Videćemo kako ću se pokazati. Ako položim - odlično. Ako ne - biće još prilika. Glasajmo za prvu opciju.

Update:
Glasao je za ne. Dobro, biće više prilika. Najžalije mi je što sam u ponedeljak učio kao budala do 3:30 ujutru, ali nije za dž.

Thursday, October 19, 2006

Nema više televizije

E, pa nema više. Ova televizija je prevršila svaku meru i izgubila kod mnogih ljudi "kredit". Uključujući i mene.


Od svih domaćih televizija koje se mogu videti na našim uređajima, više nema nijedne koju mogu sa zadovoljstvom da gledam. Ona jedna, jedina, koja je imala svoj šmek i program koji su ljudi pomno pratili i sa uživanjem, u poslednjih mesec dana pretvorila se u sve što nije televizija. Doprinos tome ponajviše ima debilni rijaliti šov "Big Bradr", ali i još debilnije emisije i voditelji kakvi su Luna Lu, Glamurama, a na kraju šlag na tortu učine i voditelji vesti, za koje sam ranije mislio da su besprekorni. Srozao se B92 na nivo televizije, kakva je i ona "narodna" ružičasta. Isto sranje, drugo pakovanje - i jedno i drugo su ekstremi samo u suprotnim smerovima.

Šta reći, kada serije, crtani filmovi i tv program koji su plenili raznovrsnošću, tolerancijom i suočavanjem sa prošlošću i nama samima, jednostavno nestadoše. A da ne pričam da je sve to, ali SVE TO zamenjeno sa 6 (šest, ljudi - ŠEST!) emitovanja živih kućnih homosapienskih ljubimaca iz ovog šova!!! Pa jel' ima to smisla? Ja svakako mislim da nema i da je ovo takvo zaglupljivanje ljudi koji prate ovu televiziju. Srozali su se, samo tako...

Ranije je prvo dugme na daljinskom bio broj 6 - kanal B92. Sada jednostavno više ni ne pratim televiziju, osim odabranih filmova gde mi više ni kanal nije bitan. Serija Enterprise na TV Avala je jedna od retkih koje preko vikenda odgledam sa uživanjem. Biće interesantno videti da li će Fox ili Avala moći da preuzmu primat najbolje televizije umesto B92. Makar u mom slučaju.

Stoga predlažem da svi oni koji su razočarani ponašanjem a naročito programom televizije, koja je nekada kako u mom, tako i u životu većine mladih ljudi važila za najbolju, svoje stavove i razočaranja iskažu na sajtu: Mirror B92. Jedino što je od B92 kvalitetno ostalo je samo njihov web sajt. I program na radiju koji slušam u kolima je odavno zamenjen sa Idea radijom. I to sa zadovoljstvom. Doviđenja B92, i da se ne vidimo više nikada.

Wednesday, October 18, 2006

Rush, rush, rush

Kakav je juče bio dan, to nije normalno... Posao od 8-13h pa sam onda sa više od posla sata zakašnjenja otišao u "vojsku" da bih se oko 15h vratio nazad na posao. I završio oko 16:45, pobegao do Pošte da platim račun za mobilni telefon i napokon došao kući. I onda stiže jedan poziv od Jeep Commerce-a da dođem na sastanak sa njima. Nekako nevoljno pristajem...

Posle ekstremno kratkog sastanka odlučujem da "trknem" do fakulteta na Voždovac da vidim kada je i u kojoj učionici ispiti koji pada ove subote. No luck, nema rasporeda. Ipak, asistent iz OTDT-a daje mi broj telefona da zovem u toku nedelje i da pitam.

Kući dođem tek oko 19:10. Ručam, malo se opružim, čujem sa Biki i kažem da se nećemo videti to veče. Treba da učim, a i premoren sam. Kako ću onda da učim uopšte??? Ipak, odmarajući se lagano, uspeo sam da od 20:10 do 23:25 učim i pređem jedan od najtežih delova Autobaza i autostanica, odnosno 50 stranica tupavih formula i pravila.

Celodnevno jurcanje ume tako da izmori čoveka, da mu nabije tempo i natakne stres za vrat, da posle ostane samo krhotina od njega. A neću da živim tako, pod stalnim stresom, eto šta se mom bratu desilo u skorije vreme. Sve u svemu, da juče nisam imao veče "za sebe" (odnosno za gosn. Nidžu Putnika i njegovo remek delo) jutros bih sigurno kolabrirao. A ispit... videćemo. Subota is The Day.

I posle neka mi neko ponudi knjigu da pročitam, da odemo negde na par dana, predloži da se opustim ili kaže "kako ja mogu, a ti ne???". Neka mi se obrati za 6 meseci, završim "vojsku" i fakultet.

Monday, October 16, 2006

Zdravlje i život

Kako život ume da bude prokleto zajeban i naporan to je neverovatno. Ne mogu da držim u sebi to što se oko mene dešava već duže vreme. Na stranu moji lični zdravstveni problemi i to što sam tek posle dva i kusur meseca uspeo da se oporavim od alergije, konjuktivitisa i rinitisa, ali u slično vreme je i moj stariji brat Boki (u sredini, između Beat-a levo i mene na desnoj strani) počeo da ima takođe zdravstvene probleme, ali druge vrste.

Vrlo brzo posle letovanja u Bugarskoj, firma ga je poslala u London na 3 nedelje gde je radio za engleze jedan vrlo stresan posao - technical support. Iliti drljanje sa klijentima (nezadovoljnim ili zadovoljnim a glupim). I u posle jedne žurke, koju je pravi drugi kolega koji je tamo duže vreme, u čast povratka u Srbiju, Boki je doživeo da mu počne zujanje u ušima. Znate onaj osećaj kada posle žurke legnete u krevet i osetite zujanje. Ali ono ujutru nestane. Bokiju nije. I tako već dva i po meseca! Iz čista mira!

On je nervozan, a kako i ne bi bio, kada stalno ima zvukove u desnom uvetu, pa pored toga se na audiometriji pokazalo da još ima i dosta oštećen sluh. Naravno, čim se vratio u Srbiju, otišao je kod lekara i naišao na iste probleme: nerazumevanje i neprofesionalnost doktora ORL. Jedan mu je rekao da kupi neke pilule u toj-i-toj apoteci (sigurno kod njegovog prijatelja) a drugi da se to ne može izlečiti. A vremenom, pored zujanja se pojavio i šum, sluh na desnom uvetu je loš, smetaju mu razni zvukovi - buka naročito... Naopokon, na njegov predlog i uz savet naših roditelja, otišao je sa ocem na VMA gde su ga pregledali i ustanovili terapiju hiperbaričnom komorom, kao i injekcijama koje prima direktno kroz bubnu opnu - u srednje uvo. A otkud sve to - pretpostavka: stres i drugi razni činioci. Verovatno stres na prvom mestu. I terapija koju je dobio je najbolja terapija koja postoji, bolje od te nema u svetu. Jedina. Ako ona ne upali, ne znam šta će...

Ne mogu a da ne osetim ogorčenost prema svemu što mu se dešava. Ne mogu a da mi ga ne bude žao, pošto se suočava sa nečim što nikada nije doživeo, sa nečim jako teškim i napornim, da ne spominjem nepodnošljivim, a prilično je pesimističan u celoj toj situaciji. Ne veruje da će se oporaviti... I sve što pokušavam i mogu da mu kažem će zvučati glupo i bledo, a ni ne znam kako da mu se nađem u takvoj situaciji. Pokušavam sa pričom, bilo kakvim savetima za koje on, siguran sam, već zna. Čak sam mu i za Kombuhu pričao...

Najbitnija stvar za život uopšte je dobro zdravlje. Šta će ti hiljadu kurčeva-palčeva, para i moći ako ti zdravlje nije dobro. I to se ovde pokazalo. Zdravlje na prvom mestu, naročito u slučaju nas koji takav stresan posao i radimo.

Jedino što mogu da kažem i o čemu mogu da razmišljam je da želim da što se pre oporavi i ozdravi. Ne daj se Boki...!

Saturday, October 14, 2006

Kombuha

Ako verujete u alternativnu "medicinu", možda vam je ovaj naziv i poznat. Ako ne, siguran sam da ćete ovo ime zapamtiti. Moju dvomesečnu agoniju napokon je aktivno počeo da prekida ovaj čudotvorni napitak još čudnijeg imena.

Ovo se stvarno ne može nazvati alternativnom medicinom, pošto napitak postoji još od pre 2500 godina, a potiče iz stare Kine. Ali, može se svakako nazvati čudotvornim napitkom. Sastavljen je od indijskog čaja u koji se stavlja gljiva koja se ustvari i zove Kombuha, i nastaje svojim prirodnim procesom fermentacije. Bogat je vitaminima, raznim kiselinama i svoj pozitivan efekat ima kako na unutrašnje organe, tako i na disajne puteve, regeneraciju kože i sluzokože, imunitet, odbranu od kancera... mnogo toga, zaista.

Ono što je meni najbitnije, to je da sam poslednja četiri dana aktivno pio ovaj napitak i napokon mogu reći da se disajni putevi u nosu regenerišu i da napokon posle dva i kusur meseca mogu normalno da dišem. A probao sam piće pre više meseci, ali sam ga se ponovo setio videvši kolegu kako on pije. A on me je prvobitno i "navukao" na Kombuhu. Sve u svemu, vrlo je zdrava i može se koristiti kako i za ozdravljenje, tako i za prevenciju. Malčice je čudnog ukusa (kao kombinacija jabukovog sirćeta i šampanjca :), ali je još čudnijeg ukusa. Ali, ako to prebrodite, i uzmete prvi gutljaj, ona vrelina koja će momentalno proći kroz vaš organizam, kao i jak osećaj snage i volje za svim što vam se trenutno radi... učiniće da se "navučete" na taj napitak kao i ja, verujte.

Ne ostaje vam ništa drugo nego da i vi probate.

Friday, October 13, 2006

Acer Aspire 3630

Pored jedva odrešene kese za digitalni fotoaparat, napokon sam na nešto drugo potrošio više para nego na mog Sputnika :) Huh... nije u tome stvar da sam škrt čovek, baš volim kada potrošim pare na nešto na šta hoću da potrošim, pa sada bio to izlazak u grad, neko parče odeće koje mi se BAŠ dopada, poklon za prijatelja, ili nešto pak sasvim šesto. Jedini problem koji se kod mene javlja je ili kada je ta stvar preskupa ili kada u isto vreme kada to želim da imatm, takođe i štedim "for a higher cause".

E, pa napokon sam uspeo da odvojim od svoje ušteđevine i da kupim sebi laptop. Kao što sam već rekao, teško da sem za svoje prevozno sredstvo mogu da odvojim više od par stotina evra, a ovog puta sam za laptop odvojio više nego ikada za bilo koju stvar koju sam kupio. Acer Aspire 3630 (odnosno model AS3634NWLMi SLO) je jedna zaista moćna mašina, koju sam sa puno zadovoljstva par dana instalirao i napokon uspeo više puta da ga koristim za sopstvene svrhe.

Ne znam ni sam kako mi je palo na pamet da uzmem ovo čudo, ali verovatno isto kao u fotoaparat. Muka mi je bilo više da zajmim, a onda smo jedno veče kod Borka i Brane videli novi laptop koji je Borko nabavio. Oduševio sam se. Znam, i Vili ima Acera i to 3610, a meni je odmah sinula sijalica da ovakvu priliku ne propustim. A zašto? Prvo: u svojoj klasi super povoljan. Drugo: ima wireless ugrađen, 15,4" CrystalBrite ekran i DVD-RW. I treće: ima ga na lageru, i to bez OS-a. Lovely!

Svakako, prva stvar koju sam odmah posle kupovine morao da nabavim, bila je torba ili ranac (dvoumio sam se prilično) za transport pomenutog uređaja. Dilemu mi je u potpunosti rešio moj Kum, koji mi je u oktobru dao poklon za rođendan, koji je tek u aprilu :) Lowepro ranac/torba (yes, ye - kombinacija!), onakva kakvu sam ustvari i zamišljao da nabavim! Kakav car! E, a slike torbe preko vikenda, verujte - zaboravio sam da je uslikam, sramota! ;)

Eto toliko! To je bio moj prvi post sa friškog Acer-a, koji je kršten Buran. Inače, moja desktop mašina odavno nosti isto ime kao i automobil - Sputnik. A ako nekoga interesuje kako laptop izgleda, ima još slika na ovoj ovde adresi.

Thursday, October 12, 2006

Novi izgled

Jesen je odavno stigla, a novi izgled bloga tek sada. I, kako vam se čini? :)

Wednesday, October 11, 2006

Markus Schulz with Solarstone

Global DJ Broadcast, emitovano legendarnog 5. oktobra 2006. godine. Pamtiću ovaj datum ne po demokratskim promenama koje su svima u ustima (taj izraz je već izlizan), već po fenomenalnom dvočasnovnom live mix-u ova tri momka. Markus Schulz, Rich Mowatt i Andy Bury (ova dvojica na kraju čine poznati Solarstone) u fenomenalnom miksu, punom melodičnih pesama, happy nota i 121 minut i 6 sekundi uživancije...

Ko ne sluša DI.fm, neka se nakači oko 19 ili 20h uveče svakog četvrtka i može poslušati četvoročasovni mix prvo Markus Schulz-a, a zatim i poznatog Armin Van Buuren-a.

Global DJ Broadcast 05-10-2006 With Markus Schulz and Solarstone
Markus Schulz

  1. Luscious - Lysdexia
  2. Cara Dillon vs. 2Devine - Black Is The Colour (Coco & Green Remix)
  3. Elevation - Blinding Truth
  4. Andrew Bennett - Safe From Harm
  5. Ambrosial - Sunshift (Funabashi Remix)
  6. Oxia - Domino (Markus Schulz Remix)
  7. Terranova & Austin Leeds - Silhouette (Remix)
  8. Shiloh vs. Luke Chable - Sentrino
  9. Episodic - Nothing This Day (Sound Fiction Remix)
  10. Leama & Moor Featuring Jan Johnston - Waiting (Andrew Bennett & Tom Cloud Remix / Markus Schulz Edit)

Solarstone
  1. Solarstone - The Calling (Inner Peace Mix)
  2. Solarstone - Release (Solarstone Deep Mix)
  3. Tall Paul & Dave Aude - Common Ground
  4. Pavliga - Tornado
  5. Amnesia Brothers - Immersion (Vadim Zhukov Remix)
  6. Scott Bond vs. Solarstone - 3rd Earth
  7. Elizabeth Fields - Speak In Sympathy (Jussi Polet Remix)
  8. D-Air & Abrente - ID (Alexey Selin Remix)
  9. Miguel Sassot - Empty
  10. Young Parisians Featuring Ben Lost - Jump The Next Train (Kyau vs. Albert Remix)
  11. Solarstone - Seven Cities (Solarstone's Liquid Summer Mix)

Newlyweds

U roku od dve nedelje Biljana i ja smo bili na dva venčanja. Iako je ova tema malo zakasnela, nije na odmet napraviti kratak review onoga što se tamo dešavalo.

Biljana i ja kod Vlajka kući, pre odlaska kupovine mladeNa prvom venčanju, sredinom septembra, njenog brata od strica Vlajka i Branislave, nove pridošlice ovom porodičnom klanu, imao sam velikih problema. Nos me je i dalje zezao (ustvari i dalje me zeza) i jedva sam čekao da se pokupimo i odemo. Na stranu to što smo bili prvo kod mladoženje gde sam mogao da pričam sa ljudima koje znam (a nisam ih znao previše) pa posle kod mlade (kupovina, muzika ispred kuće, bla, bla), ali vrhunac svega bila je moga neizdržljivost kada je muzika i njen izbor u pitanju. Dakle... kompletan aranžman domaće "pop" muzike, i novokomponovanih "narodnjaka", ali i muzike sa prostora Republike Srpske... "Ja sam mali bata, imam tri zanata..." ostalo mi je nažalost u pamćenju, ponajviše zato što su to "svirali" jedno 4 ili 5 puta. Ostalih "numera" ne želim da se sećam.

Sve u svemu, osim odlazaka u toalet, ili ispred hotela kako bih udahnuo svež vazduh i seo u Sputnika da malo "isperem" mozak od takve muzike, nisam imao nikakvih kretanja. Ni igranja. Čemu to, kada ne mogu da uživam u takvoj muzici. Ako je išta za pohvalu, to je da sam trubače elegantno eskivirao i izbegao.

Biljana i ja na Vanjinom i Mikicinom venčanjuDrugo venčanje, koje je bilo 1. oktobra sam mnogo bolje podneo i mnogo se bolje proveo. Prvo, nos me nije toliko zezao i pravio probleme, a drugo - Biljana je bila kuma svojoj drugarici Vanji koja se udavala za Mikicu (Miroslava), pa smo bili za stolom mladenaca. Sva početna nervoza, kako mlade i kume, tako i ostalih oko njih je vrlo brzo splasnula, a venčanja (i cimanja) u crkvi nije bilo, već se direktno nakon kupovine mlade otišlo u restoran. Muzika... joj, muzika, moj večiti problem! Ubite me ako ne budem pustio Armin Van Buuren-a ili DJ Tiesta na mojoj svadbi! :) Šalu na stranu - muzika, MNOGO podnošljivija! Dosta numera sam i sam znao, hteo to javno da priznam ili ne. Ko još ne zna tekstove pesama Harisa Džinovića, "Zlatibore pitaj Taru" i tih popularnih starijih pesama koje imaju svoj šmek i koje itekako mogu da pevam. Za čudo, pevao sam svim glasom. I igrao, ehej! Dakle, čudi me da sutradan nije bio smak sveta, pošto sam to uradio samo još na bratovljevoj svadbi, u momentu kada su se puštali zabavnjaci (Idoli, Bajaga i recitatori, Riblja čorba...).

Mladin ludi ujak :)Highlight of the evening, bio je mladin ujak koji je prosto poludeo u momentu kada su se pojavili trubači. Inače, za vašu informaciju (iako ste mogli da zaključite sa prethodne svadbe) - ne podnosim trubače. Nisam antisemista, ali tu pojavu cigana sa izlupanim limenim duvačkim "instrumentima" ne mogu da podnesem. Elem, ujak se popeo na sto mladenaca i mlatarao rukama i "igrao". Užas. Udaljili smo se malo od stola da nas ne bi izlupao ručerdama (pošto je malo krakat čovek, jel'te), a "svirači" izbalavili. I ta pojava bacanja para, guranja novaca u limene "instrumente", pa još muzičari kada počnu da mole za pare... ih, bre... stvarno ne podnosim trubače.

Šteta što je bila nedelja, pa smo sutra radili i krenuli kući oko 23:30, a svadba je trajala još svega 30 minuta. Dakle, retka svadba gde sam se baš lepo proveo. Niko više ne najavljuje svadbe. Valjda ćemo ekonomski malo da stasamo da možemo da odemo na još neku dogodine, ili našu da napravimo. Svi ste pozvani, ako ovo čitate! :)

Friday, October 06, 2006

Tužne, melanholične boje

Od svih godišnjih doba, jedino je jesen na koju se najteže navikavam. Proleće, leto i zima - svako ima svoj šarm i svoju osobenost, nešto što me čini nasmejanim; pa makar napolju pržilo sunce na 40 stepeni dok vozikam bajk i slušam muziku, duvao "severac" dok se voda mrzne i krcka pod nogama a onako nafatiren odećom prkosim prirodi, ili pak jutro osvanulo "zeleno" od drveća pred mojom zgradom dok kišica lagano sipi.

A jesen? Šta ona ima, da može da se takmiči sa ostalim godišnjim dobima? Kratko i jasno - ništa. Ustvari, ima, ali to što ima sigurno nije ono što vas može oraspoložiti, naprotiv čak. Boje koje počinju da preovlađuju su tmurne i stare (tamno plava, oker, pa čak i ona boja blata od konstantne kiše), dok na licima ljudi mogu da se vide reakcije slične onima kao kada im je neko dao nešto na jedno vreme, a onda oduzeo. A kako i ne, kada su imali zimu, proleće i leto. Da ne spominjem godišnji odmor. Možda je jesen preuzela birokratsku krivicu onog godišnjeg doba koje počinje taman kada se završi godišnji odmor. A svi znate kako je to... kada posle jednog perioda lenčarenja i "punjenja baterija" počnete ponovo robovanje modernom društvu. Svako se žali da se nije odmorio, da mu treba još "punjenja baterija", da mu posao teško pada. Jadna jesen, kada i ovakve stvari mora da trpi na svojim plećima. Stoga i podseća na dvoligaški tim u prvoj ligi, dok ostala tri takmaca drže primat.

Posledice na meni su već očigledne. Teže ustajem ujutru, što mi najgore pada, nemam volje popodne ni za šta, jedva je skupim da uzmem "Autobaze i autostanice" i da ih čitam, kada se vratim iz posla / vojske / posla već pada mrak... a to je momenat koji najmanje volim. Osećam se kao da je dan jednostavno bačen kroz prozor. Neiskorišćen. Nikakav. Nula.

Zato i jedva čekam da padne prvi sneg... kada paaaadneeee prrrrrviiiii sneeeeg... ja upregnem konja dva, dva vatrena sokola, pa se sankam noooć i daaaaan....!