Friday, October 06, 2006

Tužne, melanholične boje

Od svih godišnjih doba, jedino je jesen na koju se najteže navikavam. Proleće, leto i zima - svako ima svoj šarm i svoju osobenost, nešto što me čini nasmejanim; pa makar napolju pržilo sunce na 40 stepeni dok vozikam bajk i slušam muziku, duvao "severac" dok se voda mrzne i krcka pod nogama a onako nafatiren odećom prkosim prirodi, ili pak jutro osvanulo "zeleno" od drveća pred mojom zgradom dok kišica lagano sipi.

A jesen? Šta ona ima, da može da se takmiči sa ostalim godišnjim dobima? Kratko i jasno - ništa. Ustvari, ima, ali to što ima sigurno nije ono što vas može oraspoložiti, naprotiv čak. Boje koje počinju da preovlađuju su tmurne i stare (tamno plava, oker, pa čak i ona boja blata od konstantne kiše), dok na licima ljudi mogu da se vide reakcije slične onima kao kada im je neko dao nešto na jedno vreme, a onda oduzeo. A kako i ne, kada su imali zimu, proleće i leto. Da ne spominjem godišnji odmor. Možda je jesen preuzela birokratsku krivicu onog godišnjeg doba koje počinje taman kada se završi godišnji odmor. A svi znate kako je to... kada posle jednog perioda lenčarenja i "punjenja baterija" počnete ponovo robovanje modernom društvu. Svako se žali da se nije odmorio, da mu treba još "punjenja baterija", da mu posao teško pada. Jadna jesen, kada i ovakve stvari mora da trpi na svojim plećima. Stoga i podseća na dvoligaški tim u prvoj ligi, dok ostala tri takmaca drže primat.

Posledice na meni su već očigledne. Teže ustajem ujutru, što mi najgore pada, nemam volje popodne ni za šta, jedva je skupim da uzmem "Autobaze i autostanice" i da ih čitam, kada se vratim iz posla / vojske / posla već pada mrak... a to je momenat koji najmanje volim. Osećam se kao da je dan jednostavno bačen kroz prozor. Neiskorišćen. Nikakav. Nula.

Zato i jedva čekam da padne prvi sneg... kada paaaadneeee prrrrrviiiii sneeeeg... ja upregnem konja dva, dva vatrena sokola, pa se sankam noooć i daaaaan....!

No comments:

Post a Comment