Monday, June 30, 2008

Vikend pun saobraćajnih nezgoda

Evo šta se dešava kada iskombinujete Zakon o bezbednosti u saobraćaju iz boga-pitaj-koje-godine, bahate i bezobrazne vozače svih kategorija, uzrasta i polova, nezainteresovanost vlasti da napokon izglasa novi zakon (koji je uzgred odavno spreman) - desi vam se da preko vikenda bude preko dve stotine saobraćajnih nezgoda.

Naravno, teško da bi neko na ovo obratio pažnju da se igrač VK Partizana, Danilo Ikodinović nije ozbiljno povredio u nezgodi i da mu život i karijera nisu u velikoj opasnosti (da me ljudi ne shvate ikako pogrešno - žao mi je čoveka i iskreno se nadam da će se oporaviti i igrati za Partizan i reprezentaciju). Verujem da bi i saobraćajna nesreća na Ibarskoj magistrali - gde je troje ljudi u jednom momentu poginulo - prošla kao i sve dnevne vesti. Sutradan bi je svi zaboravili.

A činjenica je da se ovakve stvari dešavaju svakodnevno. Dovoljno je provozati se kolima, biciklom pa i prošetati se gradom i shvatiti koliko smo kao učesnici u saobraćaju postali bahati, koliko se oglušujemo u zakon (iako je star, ne znači da gane treba poštovati) i koliko rizikujemo kako sopstvene tako i tuđe živote. I to svaki dan!

Neverovatno, zaista. Da li smo toliko maloumni da umemo da divljamo kolima u blizini škole, da pretičemo po punoj liniji, ograničenje od 60km/h (ili bilo koje drugo ograničenje) ne zarezujemo ni malo, prolazimo 'ladno i bez blama na crvenom svetlu u samom centru grada, da na skuterima prelazimo u suprotni smer kako bismo nekako obišli vozila u našoj (i samo našoj) traci, da pešačku zonu zauzimaju svi - biciklisti, skuteri, automobili, kombi vozila, da autobuse i cisterne (sa opasnim materijama, jakako) parkiramo u sred naseljenih mesta, da parkiramo vozila gde nam se ćefne smanjujući vidljivost ostalim učesnicima, da se igramo "ko je jači" ili "ko je tvrdoglaviji"... O policiji koja jurca za motorciklistima, da bi ih zaustavila i popričala sa pajtosom, koja se zabija u žbunje i "hvata" radarom prestuptnike, koja kada nemate da platite hoće makar da vam iskamči koji dinar i pita "A da ti ja pišem pojas, a?", koja umesto da bude primer ostalima bude uvek ali uvek loš uzor prolascima bez svetlosnih i zvučnih signala kroz crveno svetlo, parkira gde stigne, parkig servis koji nosi polu-trule jugiće, fiće i kečeve za sitne prestupe i čisti obod a ne centar grada umesto prave prestupnike, koji naprave gužvu pokušavajući da podignu takav automobil... ne treba ni da pričam... A da li treba da spominjem da u saobraćaju učestvuju (legalno) deca od 16 godina pa naviše? I da čim se položi za "B" kategoriju, mama i tata im kupe brz sportski (ili bili kakav) auto, da se sin može džekirati? Ili da se ćera može švrćkati, a usput i šminkati i pričati telefonom... e, to vam je multitasking...

O vožnji van grada, tj. na magistralnim putevima ne treba trošiti reči. Ibarsku redovno izbegavam, i odavno znam zašto. Trudim se da poštujem što je više propisa moguće, ali se i meni desi biser, jer - nisam ni ja cvećka, priznajem. Imam i ja svojih priča - dva meseca nakon položenog vozačkog sam udario ćaletovog keca u bankinu i to mi je bilo više nego dovoljno, sreća sam sam bio u kolima i samo sam oštetio ćaletov auto. Da mi se tako nešto opet dogodi - neću dozvoliti. Ako je do mene - nema šanse. Ako je do ikoga drugoga, onda zna se... ne znam koja budala je za drugim volanom, ali makar znam koja je za volanom mog automobila. Ako se najpre od toga krene i ako na prvom mestu sebe promenimo i razmišljamo zaštitnički i bezbedno - biće bolje. Ali slaba vajda...

A zašto? Zato što svega ovoga ne bi bilo da je na snazi novi zakon, da su kazne 5-10 puta skuplje (našem narodu pomaže samo kada se udari po džepu), da je policijska kontrola konstanta, pravedna i legitimna, da daju pozitivne primere (a ne da se sami oglušuju o zakon), da nema protekcije, podmićivanja i 'ajde-pišem-pojas situacija, da se ne dozvoli registracija tehnički neispravnih vozila... Dok se iz korena ne promenimo - ginuće nas sve više i više. Tačka.

Eh da, a po stopi smrtnosti i po broju saobraćajnih nezgoda po glavi stanovnika smo katastrofalni. Kako statistika kaže - oko pet puta smo gori od evropskih zemalja. Pored starosti, bele kuge - ovo je još jedna stvar koja će nad dokosuriti...

Tuesday, June 24, 2008

Dok svira interaktivni radio... vašu grešku svi vide

B92.fm? Jako lepa zamisao. Ionako je ogroman broj ljudi koji vise po internetu zakucani po 8 sati dnevno (za vreme radnog vremena, naravno) za matičan sajt B92.net, čitajući vesti iz politike i sporta, zanimajući se za tehnološki napredak ili automobilizam. Jedan sam od tih, svakako, iako sam televiziju odavno prestao da gledam, pa na B92 TV prebacim samo ako sam i dalje zainteresovan za vesti. Tako da će jedan od omiljenih radio stanica biti dostupan online, a ne samo u kolima - kada imam naviku da slušam radio, naravno.

Budući izgled portala B92.fm

Copyright © www.b92.net


Doduše, ako promovišete nešto što je tek u razvoju, što još nije zaživelo, što tek treba da se lansira, što je u bilo kakvom momentu ne treba da bude online - onda nemojte napraviti propust da vam je sajt live sa sledećom greškom:

Trenutni izgled portala B92.fm

Greška koja se sada javlja na b92.fm


Nemojte dozvoliti da vaši posetioci, bili oni sadašnji, ili budući vide bilo kakvu grešku, a kamoli ovakav propust. Skinite ga sa pretraživača (pomoću robots.txt fajla), postavite makar holding page najavljujući na tom mestu sajt, ali nemojte dozvoliti ovako nešto. Sa strane profesionalaca iz iste branše, to samo može da vam spusti rejting. Nije toliko strašno, ali ostavlja loš utisak.

Inače, B92.fm je na sva zvona promovisan na matičnom sajtu od strane samog njegovog direktora, Dejana Restaka. Greške se eto, očigledno dešavaju i najboljima.

U svakom slučaju two thumbs up za ideju i (nadamo se) dobru realizaciju, ali thumb down za ovakav propust.

Vrućina

Prokleto toplo. Isuviše toplo. Toliko toplo da se sparina i vrelina oseća od trotoarskog asfalta preko patika sve na stopalima i da je još gore ako se kolima vraćate sa posla. Klimu nemate, ali zato imate kožna sedišta - odličan preduslov za barenje mozga. I da, ceo dan stoji na suncu, bez trunke senke, jer je to jedina bliska žuta parking zona u kojoj možete parkirati po ceo dan uz pretplatnu parking kartu.

I šta se ja onda čudim što mi se treće štop svetlo deformisalo od vrućine? Baš se pitam...

Eh da, pa to je leto stiglo. Koliko god sam obožavao ovo godišnje doba kada sam bio mali, toliko mi se sada zamuti pred očima (od same pomisli ali i od temperature) kada je u pitanju leto. Postaje toliko nepodnošljivo da je to neverovatno. A eto, u stanu još nemam klima uređaj jer je u pitanju neosunčana strana zgrade. Sreća naša, pa je podnošljivih 24-25 stepeni gospodina Celzijusa... a odrastao sam u stanu u kojem je sunce sijalo po prozorima od njegovog samog izlaska pa sve dok ne "protrči" oko zgrade i ostavi sobičak da se malo... ohladi, ako je to ikako moguće. Možete misliti - pravi pakao.

Copyright © www.cartoostock.com


Na poslu se izdrži itekako, nego šta. Klima(vi) uređaj uredno funkcioniše. Molimo Boga da ne rikne, ili smo osuđeni na propast. Da, i znojenje. Mnogo znoja. Mnogo smo bre mi razmaženi, sada nam je još i klima neophodan...

A kada treba izaći... i jesti nešto - preporučuje se porodično pakovanje sladoleda... krupne graške znoja samo cure niz čelo, psovanje meteoroloških prilika (kao da možemo nešto uraditi po tom pitanju), možda i samog Boga, ali zasigurno - temperaturu.

Jebem ti ovu vrelinu!

A što meni? Jesam li ja zadužen za to? Nisam, šta hoćeš onda... Znam samo da sam digao ruke od dolaska kolima cele ove nedelje. Dok malo ne zahladni. Posao će odlično raditi moj drugi ljubimac (doduše i dalje sa oštećenim sicom) hromirani mountain-bike (mountain my ass!) Passat. Ako se već znojim, neka se znojim od bilo kakvogfizičkog napora, a ne samo od vreline.

A vi se ne pitajte što slabo pišem... kako bih i mogao na ovu vrelinu...

Tuesday, June 17, 2008

Burme za venčanje

Kako vreme lagano prolazi, tako se sve više i više angažujemo oko našeg venčanja. Samo smo jedva dočekali ovu nedelju kako bi Biljana radila prepodne, i da lepo posle ručka stučemo ono malko zajedničkog vremena u rasipanje novca za ovakve potrepštine. Svakako, burme ne spadaju u rasipanje jer će svakog dana od dana venčanja stojati na našim rukama, podsećajući nas na te dane... uh, ode momački život, još malo pa nestalo! :D

Šalu na stranu, još pre nedelju dana smo ih naručili, samo se nisam kanio pisati o tome. I napokon smo ih juče podigli iz zlatare. Najbolja je bila Biljina reakcija kada smo došli kući nakon što smo ih odabrali i počeli priču o tome...

- Sviđaju li ti se burme? Meni su baš lepe.
- A je li, kako beše izgledaju?
- Pa malopre smo ih birali bre!?
- Pa nisam zapamtila...
- Kako bre nisi?!?! Pa mi smo ih odabrali, ne samo ja...
- Pa kako da ih zapamtim!?

Pa naravno da nije zapamtila. Stotine i stotine burmi smo gledali i odabrali smo jedan, jako jednostavan a moderan model. Šta je sada moderno, baš se pitam :) Uglavnom, vidite i sami kako izgledaju. Detalje nećemo dalje, kao ni slike. Kada se venčamo, e tada će biti pravih slika. Ovako samo... teaser...

Burme za venčanje

Biljina i moja burma, jedna preko druge...


Goxxy Flickr foto galerija

A juče, vrhunac. Odemo da pogledamo odela i da vidimo cipele. I šta se desi? Kupimo kompletno odelo, košulju, kravatu, Biljani sandale... Sve u jednom danu. I bi mi smešno, jer toliko smo jednostavni da nema komplikacije kod nas.

Vidim - svidi mi se - probam - kupim.

I to uglavnom bude prva stvar. Tako je bilo i sa njenom venčanicom. Prva koju je zapazila, probala, ju je i na kraju i rezervisala ;) Super :D

Thursday, June 12, 2008

Kratak odmor: Opet Bosna, jah...

Zasluženi, tj. više nego zasluženi odmor ispucao sam samo tako... Katastrofalno brzo je sve prošlo i iako smo u proputovanju bili svega 6 dana, osećao sam se tako iznureno kada sam opet došao na posao i seo za svoj Chameleon 2 da radim. Ipak, baterije su se napunile, a telo najpre svežim vazduhom i kaloričnom hranom. Čekamo dalje posle svadbe gde ćemo otići... Kako je bilo i šta se izdešavalo, evo malčice dužeg rezimea.

Pripreme i Sputnik

Sputnik se odmara, nakon klizanja po mokroj travi na Borikama

Sputnik se odmara, nakon klizanja po mokroj travi na Borikama


Goxxy Flickr foto galerija

Naročitih priprema stvarno nije bilo. Osim dodatog aditiva u menjač, zato što se malkice čuo, nije bilo potrebe za većim intervencijama. Niti za bilo kakvim, kada smo već kod toga. Ipak, na prvoj pauzi za odmor, nakon Loznice a prema Malom Zvorniku, kada sam povukao ručnu kočnicu bio sam izuztetno neprijatno iznenađen. Ne radi. Jednostavno, ne radi.

Ništa, odmah po ulasku u Bosnu i na prvom mestu gde smo popili kafu i sok (ja naiskap) podigao sam auto na dizalicu i skinuo oba zadnja točka da ustanovim problem. On se otkrio na zadnjem desnom točku, gde je sajla ručne kočnice jednostavno spala sa poluge. Vratio sam je nazad na mesto i ostatak puta prošli smo bez ikakvog problema. Vukao je fino, potrošio solidno goriva, klizao se po travnatom terenu u selu kod Borika... ali osim glupog kvara sa ručnom kočnicom, nismo imali nikakvih problema. Saobraćajnu policiju da ne spominjem. Dva zaustavljanja i jedna mala kazna :( Loše za jednog DIS-a.

Eh da, celim putem trasu nam je objašnjavao Medion-ov GoPal 210, GPS uređaj ugrađen friško u našem Sputniku. Posao je radio za medalju, iako se par puta možda malko pogubio. Ipak, ovo mu je bio prvi veći put kojim nas je vodio.


Gde smo sve bili?

Biljana na Romaniji

Biljana na Romaniji


Goxxy Flickr foto galerija

Kratko i jasno: Milići, Sokolac, Romanija, pa dalje od Rogatice ka Borikama i u jednom selu oko Borika i na kraju Zlatibor i Užice. Sve sem Zlatibora i Užica, bili smo kod Biljinih rođaka i isposećivali svakog koga smo mogli da posetimo. U odnosu na prošlogodišnji debakl po pitanju zdravlja i mog navikavanja na vodu-hranu-vazduh ove godine sam prošao odlično. Pio sam samo flaširanu vodu i definitivno utvrdio uzrok problema. Voda. Dobro, biće prilike da se naviknem na njihovu vodu.

Najduže smo ostali u Sokolcu, od nedelje popodne do srede prepodne. I najprijatnije se osećali, definitivno kod Biljinih , tj. kod ujaka i ujne koji su izuzetno prijatni ljudi. Vole da ugoste, pa to ti je. Svakako da sam se osećao prijatno u njihovom društvu pa mi nekako nije ni bilo čudno što sam tamo opušten i što se osećam kao kod kuće. Ipak, dom je dom, tako da sam čekao da dođemo napokon kući.

Stali smo gde smo sve mogli i gde smo se setili, a ovaj put smo dosta duže ostali u Višegradu kod poznatog mosta Mehmed-Paše Sokolovića. Tu smo napravili dosta fotografija, za razliku od prošle godine. Čak smo otišli preko ćuprije, u kafić i popili kafu i sok. Uopšte tokom celog puta fotkali smo koliko god smo mogli i snimali video kamerom koliko god smo mogli.


Zlatibor i Užice

Biljana ispred spomenika na mostu Mehmed Paše-Sokolovića

Biljana ispred spomenika na mostu Mehmed Paše-Sokolovića u Višegradu, malo pre ulaska u Srbiju


Goxxy Flickr foto galerija

Nakon Bosne na kratko smo došli na Zlatibor da se nađemo sa mojim prijateljem Milanom, njegovim kumom Peđom i Milanovom devojkom Vericom. Milana ne znam dugo, ali to što ga znam je više nego dovoljno. Proveli su nas kroz Zlatibor, bili smo na kratko u njegovoj vikendici, a onda se uputili u Užice da se malo prošetamo, popijemo kaficu i da probamo famoznu komplet-lepinju.

Iako je druženje bilo relativno kratko (od nekih 13h pa do 18h), proveli smo se jako lepo. Uopšteno govoreći, Užičani su jako prijatni ljudi, temperamentni, glasni (tu se poklapamo) i druželjubivi. Ko ih ne zna, treba da ih upozna.

Posle Zlatibora i Užica, došao je na red četvorosatni put preko Čačka, Gornjeg Milanovca, Mrčajevaca, Kragujevca, Batočine, autoputa Beograd-Niš, Smedereva, Kovina pa sve do Pančeva. Auto nas je i ovde lepo poslužio išavši bez ikakvih problema i do 130-140 km/h (pu, pu, da ga ne ureknem), tako da smo umesto prvobitno projektovanih 23:35 kao vreme dolaska došli u 21:55. Istovarili sve iz kola, presvukli se, namestili krevet i - spavanje. Raspakovali smo se tek narednih dana.


Putovanje u totalu

Put prema Zlatiboru, nakon Mokre Gore

Put prema Zlatiboru, nakon Mokre Gore


Goxxy Flickr foto galerija

Veoma dobro. Možda malkice naporno, ali u suštini manje naporno od prošlogodišnjeg. Sve je išlo kako treba, i izuzev problema sa ručnom kočnicom - drugih nismo ni imali. Ipak, trajao je isuvše kratko pa jedva čekam pravi odmor nakon venčanja. U planu je jedna od sledećih zemalja: Grčka, Turska, Egipat ili Tunis. More je obavezno. O venčanju - uskoro ;)

Eto, pa ko želi da pogleda ovogodišnje slike sa putovanja po Bosni, naći će ih u ovom setu. A ko još nije bio u Bosni, svakako treba otići i pogledati šta se ima videti. Narednih godina, u planu su i Sarajevo. Samo da nađemo vremena, novaca, jer volje uvek ima...