Thursday, June 12, 2008

Kratak odmor: Opet Bosna, jah...

Zasluženi, tj. više nego zasluženi odmor ispucao sam samo tako... Katastrofalno brzo je sve prošlo i iako smo u proputovanju bili svega 6 dana, osećao sam se tako iznureno kada sam opet došao na posao i seo za svoj Chameleon 2 da radim. Ipak, baterije su se napunile, a telo najpre svežim vazduhom i kaloričnom hranom. Čekamo dalje posle svadbe gde ćemo otići... Kako je bilo i šta se izdešavalo, evo malčice dužeg rezimea.

Pripreme i Sputnik

Sputnik se odmara, nakon klizanja po mokroj travi na Borikama

Sputnik se odmara, nakon klizanja po mokroj travi na Borikama


Goxxy Flickr foto galerija

Naročitih priprema stvarno nije bilo. Osim dodatog aditiva u menjač, zato što se malkice čuo, nije bilo potrebe za većim intervencijama. Niti za bilo kakvim, kada smo već kod toga. Ipak, na prvoj pauzi za odmor, nakon Loznice a prema Malom Zvorniku, kada sam povukao ručnu kočnicu bio sam izuztetno neprijatno iznenađen. Ne radi. Jednostavno, ne radi.

Ništa, odmah po ulasku u Bosnu i na prvom mestu gde smo popili kafu i sok (ja naiskap) podigao sam auto na dizalicu i skinuo oba zadnja točka da ustanovim problem. On se otkrio na zadnjem desnom točku, gde je sajla ručne kočnice jednostavno spala sa poluge. Vratio sam je nazad na mesto i ostatak puta prošli smo bez ikakvog problema. Vukao je fino, potrošio solidno goriva, klizao se po travnatom terenu u selu kod Borika... ali osim glupog kvara sa ručnom kočnicom, nismo imali nikakvih problema. Saobraćajnu policiju da ne spominjem. Dva zaustavljanja i jedna mala kazna :( Loše za jednog DIS-a.

Eh da, celim putem trasu nam je objašnjavao Medion-ov GoPal 210, GPS uređaj ugrađen friško u našem Sputniku. Posao je radio za medalju, iako se par puta možda malko pogubio. Ipak, ovo mu je bio prvi veći put kojim nas je vodio.


Gde smo sve bili?

Biljana na Romaniji

Biljana na Romaniji


Goxxy Flickr foto galerija

Kratko i jasno: Milići, Sokolac, Romanija, pa dalje od Rogatice ka Borikama i u jednom selu oko Borika i na kraju Zlatibor i Užice. Sve sem Zlatibora i Užica, bili smo kod Biljinih rođaka i isposećivali svakog koga smo mogli da posetimo. U odnosu na prošlogodišnji debakl po pitanju zdravlja i mog navikavanja na vodu-hranu-vazduh ove godine sam prošao odlično. Pio sam samo flaširanu vodu i definitivno utvrdio uzrok problema. Voda. Dobro, biće prilike da se naviknem na njihovu vodu.

Najduže smo ostali u Sokolcu, od nedelje popodne do srede prepodne. I najprijatnije se osećali, definitivno kod Biljinih , tj. kod ujaka i ujne koji su izuzetno prijatni ljudi. Vole da ugoste, pa to ti je. Svakako da sam se osećao prijatno u njihovom društvu pa mi nekako nije ni bilo čudno što sam tamo opušten i što se osećam kao kod kuće. Ipak, dom je dom, tako da sam čekao da dođemo napokon kući.

Stali smo gde smo sve mogli i gde smo se setili, a ovaj put smo dosta duže ostali u Višegradu kod poznatog mosta Mehmed-Paše Sokolovića. Tu smo napravili dosta fotografija, za razliku od prošle godine. Čak smo otišli preko ćuprije, u kafić i popili kafu i sok. Uopšte tokom celog puta fotkali smo koliko god smo mogli i snimali video kamerom koliko god smo mogli.


Zlatibor i Užice

Biljana ispred spomenika na mostu Mehmed Paše-Sokolovića

Biljana ispred spomenika na mostu Mehmed Paše-Sokolovića u Višegradu, malo pre ulaska u Srbiju


Goxxy Flickr foto galerija

Nakon Bosne na kratko smo došli na Zlatibor da se nađemo sa mojim prijateljem Milanom, njegovim kumom Peđom i Milanovom devojkom Vericom. Milana ne znam dugo, ali to što ga znam je više nego dovoljno. Proveli su nas kroz Zlatibor, bili smo na kratko u njegovoj vikendici, a onda se uputili u Užice da se malo prošetamo, popijemo kaficu i da probamo famoznu komplet-lepinju.

Iako je druženje bilo relativno kratko (od nekih 13h pa do 18h), proveli smo se jako lepo. Uopšteno govoreći, Užičani su jako prijatni ljudi, temperamentni, glasni (tu se poklapamo) i druželjubivi. Ko ih ne zna, treba da ih upozna.

Posle Zlatibora i Užica, došao je na red četvorosatni put preko Čačka, Gornjeg Milanovca, Mrčajevaca, Kragujevca, Batočine, autoputa Beograd-Niš, Smedereva, Kovina pa sve do Pančeva. Auto nas je i ovde lepo poslužio išavši bez ikakvih problema i do 130-140 km/h (pu, pu, da ga ne ureknem), tako da smo umesto prvobitno projektovanih 23:35 kao vreme dolaska došli u 21:55. Istovarili sve iz kola, presvukli se, namestili krevet i - spavanje. Raspakovali smo se tek narednih dana.


Putovanje u totalu

Put prema Zlatiboru, nakon Mokre Gore

Put prema Zlatiboru, nakon Mokre Gore


Goxxy Flickr foto galerija

Veoma dobro. Možda malkice naporno, ali u suštini manje naporno od prošlogodišnjeg. Sve je išlo kako treba, i izuzev problema sa ručnom kočnicom - drugih nismo ni imali. Ipak, trajao je isuvše kratko pa jedva čekam pravi odmor nakon venčanja. U planu je jedna od sledećih zemalja: Grčka, Turska, Egipat ili Tunis. More je obavezno. O venčanju - uskoro ;)

Eto, pa ko želi da pogleda ovogodišnje slike sa putovanja po Bosni, naći će ih u ovom setu. A ko još nije bio u Bosni, svakako treba otići i pogledati šta se ima videti. Narednih godina, u planu su i Sarajevo. Samo da nađemo vremena, novaca, jer volje uvek ima...

2 comments:

  1. Pa mogao bi i u Banjaluku naletiti :)

    ReplyDelete
  2. Jeste vala, i to što kažeš. Bude li vremena i volje - što da ne. Mada, da ne ispucamo sve za jednu godinu. Najbolje je Sarajevo jedne, Banja Luka druge godine, Mostar treće... ;)

    ReplyDelete